-Zaboravi. – Reči izleteše kao beskrajni talasi, ka meni. Žutom svilom bila si okićena. Stajala si kao kip, izvajana. Čuo sam šta si rekla, znam da želiš da kažeš nešto drugo. Nešto te tišti, crvenilo u obrazima te otkriva. Oči ti sijaju a nigde svetla nema. Izgleda da si lukava, nikada nisam primetio tu osobinu kod tebe. Mada si uvek bila drugačija.
Šta da joj odgovorim? Misli mi tumaraju. Spojene senke mi ne dozvoljavaju da izgovorim ono što mislim, ono što želim. Imam osećaj kao da ne mislim ono što želim. Šta je bitnije, misliti ili želeti? Jedna strana bi sada pobegla, kiša bi me odnela i oprala. Ostala bi samo fleka, ono što ljudi vide a ne ono što sam ja. Onaj drugi deo mene bi zaboravio i nastavio dalje. U tom slučaju osećao bih se svemoćno i nemoćno u istom trenutku. Zar to ipak nije suština.
-Ne verujem da ću ikada moći. – Zašto sam ovo rekao? U priči bez pričanja, u snovima dok sam leteo bez puta. Dok sam tumarao sam i nepostojan. Šta sam rekao? U pesmi bez početka i kraja. Granica je nekada bila misao, sada je deo života, puta. Koji me je Đavo naterao da sve ovo uradim, da posustanem i da ne zaboravim. Neke stvari se ne zaboravljaju. One koje tumarajući grizu jedna drugu, dok ne ostane samo jedna stvar za koju se vredi boriti. Nekada posmislim da si to ti, ali me brzo u to razuveriš.
-Sve što sam uradila, bila je greška. Oprosti mi. – Rekla si ne gledajući me u oči. Gledala si kroz mene, u njega. Kao da je on ovde, ne napušta te ni u mislima. Koja patetična zavrzlama. Za rukav si me povukla, ali si isti rukav iscepala. Sada sam ostao bez rukava, a ti bez svog dela. Nadam se da ćeš biti srećna, dok tumaraš ulicama znajući da si mogla sve da promeniš. Samo je trebalo da razmisliš, mada nekada ni to nije dovoljno. Osetio sam kako pulsiram kao vojnički doboš, krv je brzo tekla kroz vene, pretvarajući me u nekadašnjeg čoveka.
-Ti si moja greška. – Rekao sam i nestao sam. Crne misli ostale su u prostoriji, a senka koja me je pratila pomno postala je deo samoće. One divne koja vraća u mladost. Možda će biti zanimljivije, tešim sebe dok hodam po mračnom tunelu. Kažu da je svetlost na samom kraju, ali gde je kraj. Ko čuva zatvor od zatvora? Ko zna gde je prekidač? Jedino što postoji to je rupica na zidu, koja mi dozvoljava da gledam izvan i da se divim prelepim odsjajima zraka koji me podsećaju na ono što sam bio.
I dok sedim u tmurnoj besmrtnoj noći. Piće prinosim ustima i izgovaram glasno i gromovito.
-Da li sam ipak, sam sebi dovoljan?– Jedan srk me je odveo u beskraj. Grč u grudima sa potajnom srećom. Novi mrak je presreo stari. U hodniku starih sećanja, osećam tvoj miris ili su to cvetovi mladosti, koji me vraćaju u onaj trenutak kada se promenilo sve.
Filmovi se repriziraju ponovo.
