Bajka o jednoj
sobi
Zamišljeno počinje bajka.
Neka izgubljena priča, između fikcije i stvarnosti koja je u sebi sadržala
atome najveće iskrenosti. Smireno dočekana, sa garancijom. Možda je i ovo takva
priča. Ovde nema princeza, prinčeva, mitoloških bića i tome slično. U ovoj
priči nema šuma dalekih, začaranih. Samo jedna soba.
Zidovi su malo popucali.
Vazduh je mirisao na staro. Žuta fasada delila je kućicu od ostalih praveći
nagli rascep između stilova. Malo poveća drvena vrata, sa kvakom koja bi pri većoj
snazi izbijala na površinu. Jedan prozor okrenut ka izlazu i to je to. Do kuće
se dolazilo iz glavne ulice, kroz prolaz između zgrada koji je povezan sa
hodnikom koji izlazi na dvorište. Jedan uski betonski putić vodio je do ulaznih
vrata. Sa strane bili su posađeni drvoredi, stara šljiva se toliko razgranala
da se kuća maltene nije ni videla.
Kada je prvi put ušao
unutra začudio se okruženjem. Beton je bio pokriven ćilimima i krpama.
Prašnjavi krevet se nalazio levo od ulaza. Sa desne strane postavljen je bio
stočić okružen dvema stolicama i sa taman toliko mesta za dve čaše. U toj kući
niko nije živeo. Ona je bila namenjena okolnim prostitutkama, kojima je on bio
stalni klijent. Osećao je iskonsku potrebu da zadovolji samog sebe, nije mogao
da odoli čarima raspusnog života, s vremena na vreme.
Kvaka je napravila svoj
škripeći zvuk. Već je sedela na krevetu čekajući ga, pomamno. Skinuo je kaput i
položio ga je preko stolice. Čuo je disanje u pozadini.
Ležala je čekajući da sve
ovo završi. Nije imala vremena da se bakće sa mogućnostima, posao kojim se
bavila zahtevao je od nje punu koncentraciju. Na kraju krajeva, stalno se
žalila koliko joj je napora i stresa ovaj posao doneo. Za divno čudo...
Prekrivala je umor keženjem. Mladost je isijavala iz nje. Voleo je mlađe dame.
I dalje je čuvala čednost u očima. Poželela je da ga animira.
-Zdravo dušice... –
Pohotnim tonom dozivala ga je k sebi. Osetio je nagli umor. Krenuo je ka kaputu
i izvadio je paklu malbora. Sa cigaretom u ustima posmatrao je svoju izabranicu
koja je u svojim plavo sivim očima krila mističnost od koje se osetio uzbuđeno.
Mehanički joj je pružio paklu nudeći joj cigaretu, no ona je želela vreme da se
ubrza i da nestanu trenuci između. Uvlačeći suvi dim u pluća poželeo je da
počne i obrvama joj je dao znak da je spreman.
-Hoćemo li da krenemo. –
Tihim dubokim glasom je upitao.
-Ja sva gorim. Priđi.
Čekam te. – Stala je da se uvija. Imala je pozamašnu figuru za koju bi svaka
devojka dušu prodala. Kukovi su se spajali sa simetrično postavljenim nogama.
Šakama je držala ramena dok su laktovi bili stegnuti uz lepo izvajane, malo
poveće grudi. Kada joj se približio, osmotrio joj je lice. U trenutku se
uplašio onoga što je video, ne zbog lepote ili ružnoće, već zbog toga što je u
njoj video nekoga koga je odavno izgubio. Nije želeo to da ga omete, seo je
pored nje poljubio je držeći je za butinu. Žmurio je, dok je ona izveštačeno
dahtala praveći osećaj ekstaze u ustajalom vazduhu. Prašina se podigla sa
kreveta u trenutku kada je legao pored nje i šapnuo joj na uho:
-Da li si spremna da
osetiš pravog muškarca?
-Želim te. – Glasio je
njen odgovor. Sve je bilo kako treba, među njima, dok nije podigao pogled i
ponovo ugledao njeno lice. Eksplozija emocija dovela je do trenutnog pražnjenja
seksualne želje, te nije mogao da se pomeri sa mesta. Uzbuđenje je nestalo,
jednim treptajem oka. Ostao je samo prikriveni nemir koji je svu dobrotu
isterao iz njega. Kada je primetila šta se dešava, izgovorila je tužnim, pomalo
nezadovoljnim glasom. – Ja sam kriva, izvini. Možda se nisam dovoljno uživela.
– Iz ležećeg položaja naglo se ispravila.
-Nisi ti u pitanju, ja
sam. Podsetila si me na nekoga. – Obema rukama držao se za glavu dok ga je ona
mazila po leđima. – Imate slično lice vas dve. Oči u originalu iste... Umrla
je.
-Žao mi je. – Izgovorila
je toliko tiho da je bilo na granici nečujnog. Nije verovala čemu je
prisustvovala. Nikada nije doživela ovako nešto. Osetila se prašnjavo,
ukaljano, prljavo... Shvatila je da neće biti ništa od akcije, zbog toga je krenula
da se oblači.
-Izvini što te
opterećujem. – Rekao je promuklim glasom. – Ovih dana i nisam baš nešto srećan.
– Klimala je glavom dok ga je slušala.
-Platio si jedan sat,
ostaću sa tobom toliko. – Čim je ovo saopštila pokajala se zbog toga. Mogla je
samo da izađe i da zaboravi na sve što se dogodilo. Nije se ticalo nje šta se
desilo sa ovim čovekom. Previše je zlodela bilo u svetu da bi ona prihvatila
svačija. Samo što je ovog puta bilo malo drugačije, kao da je osetila duboku
povezanost sa ovim čovekom koga nikada ranije nije videla.
-Hvala ti. – Rekao je i
posle male pauze upitao je. – Kako se zoveš?
-Kristina. – Odgovorila
je. „Prelepo ime“, pomislio je gledajući ikonu zakačenu levo od prozora. Mračno
je bilo, nije mogao da vidi šta piše na njoj, takođe, nije mu se dalo ustajati.
-Hoćemo li da igramo
jednu igru? – Postavio joj je pitanje, dok ga je ona zbunjenim pogledom tražila
od kazaljki da požure.
-Koju igru?
-Prvo ja tebi postavim
pitanje, a onda ti meni. Cilj je da nateramo vreme da proleti.
-Što da ne... Ti prvi
počinješ! – Nije imala šta da izgubi.
-Zašto se baviš ovim
poslom? – Predviđala je ovo pitanje. Okrenula se naglo i stala gledati zid.
Crna mrlja na zidu podsetila je na prošlost. Okrenula se ponovo ka njemu,
međutim, gledala je kroz njega tražeći odgovor u sebi, iako ga je znala.
Uhvatio je prstom po bradi i podigao joj je glavu ka njemu. Gledao je kristalne
oči kako čuveju tajnu svog postanka, života van lutališta.
-Pa... – Krenula je da se
uvija. – Novac!
-Novac? – Začuđeno je
upitao dok je glavom negodovao. Vešto se krila u ljušturi prošlosti.
-Logično, zar ne?
-Valjda. – Rekao je
gledajući je kako lagano prelazi preko laži. Svakako je ona zvučala bolje.
-Sada je red na mene.
Čime se baviš u životu?
-Ja sam neuspeli pisac. –
Izdahnuo je dok je izgovarao. – Pokušavao sam da pišem, čak sam i pisao ranije.
Imam dva nezavršena romana, nemam snage da ih završim. Plašim se kraja. – Sa
tolikom melanholijom je ovo izgovorio da je odjednom počela da se plaši njegovog
tona i pogleda. Mislila je da će saznati nešto o njemu, samo je dobila još više
pitanja. Možda nije potrebno upoznati čoveka da bi ga znao.
-Mislim da je dovoljno
rečeno. – Prekinuo joj je misao. Naglo je ustao. Krenuo je ka kaputu.
Razmišljala je šta će sledeće da uradi. Okrenuo se, nešto je držao u ruci.
Prilazio joj je polako, korak po korak gledajući je na drugačiji način. Više
nije videla u njemu onog dobrog iskrenog, uplašenog čovečuljka, mračnim očima
ledio je okolinu. Nešto je prošaputao i tada je ugledala u njegovim rukama nož.
Zaživeo je u njenim nedrima. Osetila je hladnoću i bol koji je sve više
nestajao. To je moglo značiti samo jedno. Ispustila je poslednji vrisak
gledajući u prozor. Nasmejao se. – Ovo će biti zanimljivo...
