MOJE MISLI TEBE GLEDAJU!!

I – U POKRETU JE INSPIRACIJA

  Prozirnim koracima počinje priča...

          Nečija noga pravi dodir sa betonom. Asfalt je počeo da škripi. Njegova ustajala pojava stečena je iskustvom. Nekada se pokazao kao najbolji tip stoga se i dalje verovalo u njega. Starine se najlakše gaze. Ovaj beton je imao oko sto dvadeset godina i postao je oličenje neravnina. Udubljenja, uzvišenja, sve je to nastalo ljudskim hodom, brzopletim, džangrizavim... Možda je baš ta ubilačka energija ljudskog roda dovela do toga. Neko bi bio siguran u to... Ja iskreno nisam! I beton je ljudska tvorevina, poigravali smo se sa prirodom i to ne baš na najzahvalniji način. Sistem mora doći do harmonije. Neravnine na rasutom betonu razuđene su bile kao veliki ožiljci na tek umrlim ljudima. Prolazeći tim putem mogla se osetiti pobuna prirode. Možda su baš zato ptice ispuštale svoje najupečatljivije krike baš iznad tog mesta? Dve garave, ali možda i preterano zamišljene, vrane bile su svedoci svakom bitnijem događaju odigranom na tom mestu. Naslonjene na banderu od smrče, njihove jednoznačne oči mogu posvedočiti o istinitosti ove pripovesti. U njima se sve ovo može doživeti. Moja misao leti njihovim krilima!

          Hladno, maglovito jutro. Ovo nije sneg! To što vidiš je magla, sve oko tebe je zaleđeno, ali to nije sneg. Nema tu jutarnju dobrotu zbog koje se budimo. Sve je nepristupačno, baš nalik na maglu kojom si okružen. Bolje požuri, odredi gde želiš da ideš. Smrznuli su ti se prsti. U pokretu se događa skup zanosnih misli. To je ono što ne možeš da postigneš ništa ne radeći i samo gluvareći. Tvoj mozak nije stvoren za kašu. Njegova priroda se buni svim situacijama kojim bombarduješ svoj mlađani život. Izgradi iskustvo preko saveta, nemoj želeti na svojoj koži dodir vrućeg čelika. Tako nešto otupeće ti čula. Ostaćeš samo zanesenjak. Ti si čovek ovoga sveta, ne zanosi se mislima o budućnosti. Koračaj ka neravnoj površini sa znanjem da ćeš pasti. Nemoj da zaboraviš misao o sebi. Ljudi se ili poništavaju ili uzdižu! Tvoj zadatak je da budeš na sredini i pobedićeš. Samo me slušaj i doguraćeš daleko. Šta misliš, zbog čega si došao do ovog trenutka? Nisi sam na ovom svetu, to je prokletstvo vas zanesenjaka. Stvarate misli, a posle se krijete od njih. Upustio si se u književne vode, rodio sam se ja. Ne možeš da mi zabraniš da se ispoljim. Kada te ništavilo umrtvi, nestajem i ja. U pokretu je inspiracija...

          Isparenje između dve zebre već je u predelu tvoje glave. Vidim da možeš da primetiš energiju mrtvila koju ovaj iskrivljeni grad predstavlja. Sve je sivo, nikako crno-belo, možda previše melanholično. Takvi kao ti se vezuju za fasadu, za nešto konretno. Za nešto što podseća na ojađeni nervni sistem koji se u borbi sa imunim sistemom bori da preživi. Ovako krhko telo, bledih zidova, daje samo površinsku sliku praktičnosti, prisebnosti, ali i blagotvorne plitkosti. Nestala je zanesenost. Siva je ubica boja, njena skica čeka mašte plod, da bi se nahranila. Zbog toga ti sivi zidovi nikada ne crne. Njihove lađe su već potonule i one oronule čekaju na novo svitanje.

          Obrisi svetlosti ukazuju na gomilu grehova od kojih si satkan tako da svaki maleni snopić zraka u dodiru sa dušom nagoveštava ono najgore u tebi. Možda je baš ta nerazuđena gomila nedostataka dovela do toga da kada se sve te šupljine, prepune očaja, stave na gomilu dobija nešto potpuno suprotno od očekivanog. Hram lepih dela... Ono što je preterano ružno dobija dimenziju grandiozne lepote. Za sve je krivo ljudsko sažaljenje koje ima moć da gomilu nedostataka pretvori u zanimljivu celinu. Tebi ta gomila ružnoće na jednom mestu smeta. Ti podsvesno spajaš nedostatke i proglašavaš pobedu lepote kao entiteta. Sve te ružne pojedinosti kada bi razdvojili predstavljale bi svaka ponaosob jedan nivo ružnoće, no harmoničnim spajanjem neravnina pretvaraš nešto što naizgled deluje očajno u skup lepote kao celine. Ta lepota prelazi nivo oduševljenja, umeš li da se zapitaš zbog čega je to tako? Zašto je mops lep pas? I da li je on uopšte takav?

          Koliko ja vidim ti ne voliš da ti govore šta da radiš. Iako ih svakako uzimaš u obzir i analiziraš, taj prvi čin pokušaja menjanja tvog mišljenja nailazi na odbrambeni mehanizam tvoje ličnosti koja svaki savet iznesen na taj način odbacuje u prvom koraku kao mogućnost. Tek u drugom koraku, kada ti sujeta vrati sposobnost razmišljanja, ti počinješ da razlažeš te korisne misli, pretvarajući ih u svoje ideje. Samoljublje ti ne dozvoljava da pogledaš hladno kritičara u oči. Svaku njegovu reč ti provlačiš kroz svoju ličnost tražeći izgovor za sve ono što ti ne odgovara u njegovim rečima. Ti izgovori su zaslužni za iluziju koju nazivaš srećom. No ne zaboravi da su i oni samo zamisao, kao i asfalt kojim sada hodaš.

          Na beskonačno pitanja postoje samo dva odgovora. Jedan se krije u tebi, drugi ćeš morati da pronađeš u nekome. U tome je harmoničnost ovog sveta. Nije bitno što odgovor u sebi krije mogućnosti, tvoja pojava veruje u taj odgovor kao jedini mogući, ali i dalje postoji nešto u tebi što ti ne dozvoljava da odgovoriš na taj način. Kao da si svestan da jedan odgovor nije dovoljan, ni približno. Kada budeš shvatio da dve mogućnosti daju celinu, tvoja ličnost postaće rasparčana i u vidu razbijenog ogledala čekaće nekoga ko bi mogao sebe da ugleda u njoj. Ali nemoj verovati u odraze, čovek nije dovoljno jak da bi odbranio sebe od duhova prošlosti. Ono što vidiš u svom licu nisi ti, već senka tvog postanja koja zarobljeno posmatra svog stvaraoca. Tvoja podsvest te poistovećuje sa životinjom sa druge strane. Ona primećuje sličnosti između vas dvojice i naizgled vas poistovećuje. No razlika je to što ti imaš moć misli, dok njegovi tokovi ostaju plitki i suvi. Odraz predstavlja samo fizičko truplo koje ti nagoveštava postojanje, no misao dolazi samo sa jedne strane. Dimenziju više otkrivaš ti, ona druga strana prati tvoju mimiku i pokrete, ali nikada ne može da dostigne tvoju veličinu. Zbog toga te i ograničava na samo čulno i fizički, dok ti se telo ne osuši i dok ne shvatiš poentu prolaznosti koja se u odrazima najbolje primećuje. Nemoj plakati zbog nesavršenosti to je dokaz da umeš da živiš.

          Zbog čega ti se dešava ovo sve? Dok nešto što podseća na tajnu ponosno pokušava da u vidu pozitivnih misli razgraniči današnjicu, tvoje biće se razdvaja na histeričnog i zabrinutog. Čitav dan ti je proleteo u magli, no nazirao se blistavo osvetljen snopić zraka koji i dalje nisi shvatio. Poželeo si da usputnim koracima zahvališ sudbini, ili možda nekoj uzvišenoj sili, univerzumu, zbog toga što ti je poslušala misao koja vas je zakonom privlačnosti spojila. Slučajno! Ne veruješ ti u te laži.

          Dok su bele pahuljice dodirivale prljavi asfalt čineći sa njim još samo jedan vid kontrasta u prirodi i društvu, nečija misao je tekla dijagonalno ka tebi, praveći od savršenog kvadrata, dva ista trougla. Naleteo si na utvaru koja je otvoreno pokazala svoju privrženost. Situacije koje ne zahtevaju utrošak energije gube svoju zanimljivost i svojom otvorenošću uništavaju iluziju želje kojom ti rukovodiš. Jer da bi se tebi neko dopao, moraš u njoj pronaći onu neotkrivenost koja te i dalje privlači. Na rešenim slagalicama primećuje se poenta, dok ti voliš korak po korak sam da rešavaš, pa čak i da zađeš u nerešivost problema. Da se zapitaš... Da zastaneš i da pomisiš nema rešenja... To je ono što te inspiriše, pokret. Ako ti se nešto ukazuje kao svršen čin, tvoja znatiželja se završava u sledećoj minuti, nakon duboke analize. Ti si istražitelj, kolonizator. U potrazi za neotkrivenim kopnom. Kada ga budeš otkrio nastanićeš se na njemu. Do tada ćeš koračati ka svom cilju ne želeći da zađeš u već otkriveno. Rešene slagalice nemaju poentu. Začudićeš se kada ti budem rekao da i tvoju složenu slagalicu neko rešava u ovom trenutku. Ali nemoj kretati od samoljublja, znam da ti godi kada si u centru pažnje, no ne dešava se to zbog tvojih vanserijskih mogućnosti, već to samo priroda udešava svoje. Zbog toga ti utvare ne dozvoljavaju kretanje. Jer u tvojoj zagonetnoj slagalici niko još uvek nije došao do rešenja. One samo pokušavaju i ta nemogućnost ih sve više približava k tebi. Kada bi bio prostiji, bio bi i srećniji... Dobrodošao u klub...

          Znam šta ti prolazi kroz glavu, zbog toga što i ja predstavljam deo tebe, ili bar jedan procenat slagalice. Onaj nedokučivi deo, koji dovodi utvare do tebe. Ali kada bi cenzurisao mene ostali bi samo delovi slagalice koji nemaju mogućnost spajanja. Ogledalo je puklo, a lepka nema. Jedan dodir vetra i staklići će odleteti, a stoga i ti i ja se razdvajamo. Ja ostajem na papiru, kao dodatak tvoje ličnosti, da bi tvoja šizofrenija mogla da opstane u ovom svetu kao normala. Nešto što inspiriše. Što čini druge ljude srećnim. Inspiracija je u pokretu...

DNEVNIK JEDNE LUDE LJUBAVI!!

Dnevnik jedne lude ljubavi

XX.12.2013.

            Šta je to što nas čini ljudima? Prkos? Smeh? Laž ili greh? Ili bosonogo hodanje po životnom žaru? Naučio sam da dišem ravnomerno dok sam hodao uz tebe. Zbog čega si baš ti postala ono što sam tražio?

        Možda ja i preterujem, ubijam, smirujem, a možda i sakrivam realnost od svojih očiju i u stilu pesnika preterujem. No zanos nije svojstven samo takvima kao što sam ja. I drugi su, uprkos starenju, sanjali budni. Granica mojih želja ne postoji. Nešto što ti nazivaš lutanjem, ja vidim kao put; ono što ti nazivaš krajem, ja sam već završio. Meni ne trebaju izgubljene bitke, niti sam voljan da se borim za ideale. Nešto najbliže idealu si mi ti, sve ostalo naizgled podseća na tebe. Ovo je opsesija! Bolest! Otimačina duše. Moja hemija je zatresena! Ona se bori da ne nestane.

        Kroz okvire razuma ja ne postojim! Ovo moje stanje verovatno bi bilo proglašeno ludilom, mada i ja preterujem. Danas su osećanja sinonim za slabost, samo što se ja, za razliku od drugih, ne bojim svojih iluzija. Moram vam odati jednu tajnu: iluzije me održavaju u životu. Moja misao sreće se sa tobom. Prvo što vidim to su pocrneli krajevi kaputa koji polako počinju da blede. A ja se i dalje trudim da ne sperem prljavštinu, iako će me ona koštati života.

Svako ima svog demona. Moj je nekako izražajan, uvek je tu, i na ovaj način se suočava sa mnom. U svakom preostalom trenutku mi nagoveštava da zaboravim moral i da se uzdignem tako što ću se spustiti niže od bilo koga i dozvoliti sebi da prisvojim nešto što mi ne pripada. – A zbog čega ti ne bi pripadalo? – njegov glas otkucava uz otkucaje srca – Ti imaš isto toliko prava koliko i on. Ništa te ne razlikuje od njega. Nemoj da pretpostavljaš! Pokaži se! I kakvo crno srce ti pominješ gore? Znaš li ti da srce i nekakve emocijice nemaju veze sa tvojom željom? Nije te viša sila naterala da pređeš preko načela. Sam si, iz svojih razloga, poželeo nešto tuđe samo da bi zadovoljio svoje samoljublje i upotpunio sujetu. Sve ostalo su izgovori... Ti hoćeš trofej! Ja sam ovde da bih te naučio da se ne pecaš na glupa osećanja. Komunizam je ubio to što ti nazivaš srcem, ostao je samo trag i tvoja podsvest koja te ubeđuje da su neka idiotska osećanja, draži, gluposti, ono što te pokreće. Ne! Ti si instinktivno biće. Želiš da postaneš alfa, u tome je caka. Dobio si predispozicije čopora. Nikada nisi razmišljao da ćeš se vratiti na početak, na prosto. Na buzdovan i kamen! Zbog toga se i mučiš. Jer u tvom razumnom telu nema mesta za iracionalno van onog zamišljenog. Sve ono refleksno smatra se nepotrebnim i stranim. Sav taj zanos nepoznat je i razum pokušava da ga uguši. U toj epskoj borbi strasti i razuma, ja ostajem kao kolateralna šteta. Ne zaboravi da mozak nije dovoljno jak da bi uništio nagon. Priroda pobeđuje ponovo, ali vremenom probudiće se misao koja će mi pružiti spektar različitih mogućnosti. Te proklete mogućnosti se gomilaju. Svet počinje da se vodi u glavi, dok realnost trpi zamišljenost.

        Ja ne želim ideal tebe, već bih svojom senkom da zakoračim u tvoju sa svom cenom nesavršenosti sa kojom smo sklepani. Ne bojim se glasno da govorim ono što osećam, niti mogu da verujem u poniznost tih dela. Ja stvari radim po mojoj sopstvenoj želji. Ako zakoračim neiskrenim osmehom život neće teći uobičajenim tokom. Ta laž izgradiće svet sa podlogom od neistine. Takve kule su osuđene na propast. A ja ne želim da ti i ja... Hm! Ti i ja! Kako veličanstvena misao koja možda i zvuči kao patetična ispovest, no u mom umu to je više fantastika. Nešto što u svojoj zamisli gubi uzemljenje. Kada stvari dobiju levitaciju njihova boja miriše na taj sirovi zadah strasti, koja u svoj toj idiotskoj situaciji oplemenjuje samo tebe kao objekat ljubavi. A gde sam tu ja? Ja postajem samo medijum božanske sile koja kroz mene deluje.

        Gde bi Bokačo bio bez svoje Laure?

        Al’ ipak pakosno posmatram suparnika sa podsmehom u očima i bez ikakvog stida oduzimam mu ono što je potrebno. Moje biće je srećno, možda po prvi put u ovoj izgubljenoj iluziji nazvanoj vreme. I dok hodam popločanim ulicama svesno u svesti pronalazim sličnosti sa tobom. Moje nekadašnje biće u tebi se ogleda. Šta si mi to uradila?