MOJE MISLI TEBE GLEDAJU!!

I – U POKRETU JE INSPIRACIJA

  Prozirnim koracima počinje priča...

          Nečija noga pravi dodir sa betonom. Asfalt je počeo da škripi. Njegova ustajala pojava stečena je iskustvom. Nekada se pokazao kao najbolji tip stoga se i dalje verovalo u njega. Starine se najlakše gaze. Ovaj beton je imao oko sto dvadeset godina i postao je oličenje neravnina. Udubljenja, uzvišenja, sve je to nastalo ljudskim hodom, brzopletim, džangrizavim... Možda je baš ta ubilačka energija ljudskog roda dovela do toga. Neko bi bio siguran u to... Ja iskreno nisam! I beton je ljudska tvorevina, poigravali smo se sa prirodom i to ne baš na najzahvalniji način. Sistem mora doći do harmonije. Neravnine na rasutom betonu razuđene su bile kao veliki ožiljci na tek umrlim ljudima. Prolazeći tim putem mogla se osetiti pobuna prirode. Možda su baš zato ptice ispuštale svoje najupečatljivije krike baš iznad tog mesta? Dve garave, ali možda i preterano zamišljene, vrane bile su svedoci svakom bitnijem događaju odigranom na tom mestu. Naslonjene na banderu od smrče, njihove jednoznačne oči mogu posvedočiti o istinitosti ove pripovesti. U njima se sve ovo može doživeti. Moja misao leti njihovim krilima!

          Hladno, maglovito jutro. Ovo nije sneg! To što vidiš je magla, sve oko tebe je zaleđeno, ali to nije sneg. Nema tu jutarnju dobrotu zbog koje se budimo. Sve je nepristupačno, baš nalik na maglu kojom si okružen. Bolje požuri, odredi gde želiš da ideš. Smrznuli su ti se prsti. U pokretu se događa skup zanosnih misli. To je ono što ne možeš da postigneš ništa ne radeći i samo gluvareći. Tvoj mozak nije stvoren za kašu. Njegova priroda se buni svim situacijama kojim bombarduješ svoj mlađani život. Izgradi iskustvo preko saveta, nemoj želeti na svojoj koži dodir vrućeg čelika. Tako nešto otupeće ti čula. Ostaćeš samo zanesenjak. Ti si čovek ovoga sveta, ne zanosi se mislima o budućnosti. Koračaj ka neravnoj površini sa znanjem da ćeš pasti. Nemoj da zaboraviš misao o sebi. Ljudi se ili poništavaju ili uzdižu! Tvoj zadatak je da budeš na sredini i pobedićeš. Samo me slušaj i doguraćeš daleko. Šta misliš, zbog čega si došao do ovog trenutka? Nisi sam na ovom svetu, to je prokletstvo vas zanesenjaka. Stvarate misli, a posle se krijete od njih. Upustio si se u književne vode, rodio sam se ja. Ne možeš da mi zabraniš da se ispoljim. Kada te ništavilo umrtvi, nestajem i ja. U pokretu je inspiracija...

          Isparenje između dve zebre već je u predelu tvoje glave. Vidim da možeš da primetiš energiju mrtvila koju ovaj iskrivljeni grad predstavlja. Sve je sivo, nikako crno-belo, možda previše melanholično. Takvi kao ti se vezuju za fasadu, za nešto konretno. Za nešto što podseća na ojađeni nervni sistem koji se u borbi sa imunim sistemom bori da preživi. Ovako krhko telo, bledih zidova, daje samo površinsku sliku praktičnosti, prisebnosti, ali i blagotvorne plitkosti. Nestala je zanesenost. Siva je ubica boja, njena skica čeka mašte plod, da bi se nahranila. Zbog toga ti sivi zidovi nikada ne crne. Njihove lađe su već potonule i one oronule čekaju na novo svitanje.

          Obrisi svetlosti ukazuju na gomilu grehova od kojih si satkan tako da svaki maleni snopić zraka u dodiru sa dušom nagoveštava ono najgore u tebi. Možda je baš ta nerazuđena gomila nedostataka dovela do toga da kada se sve te šupljine, prepune očaja, stave na gomilu dobija nešto potpuno suprotno od očekivanog. Hram lepih dela... Ono što je preterano ružno dobija dimenziju grandiozne lepote. Za sve je krivo ljudsko sažaljenje koje ima moć da gomilu nedostataka pretvori u zanimljivu celinu. Tebi ta gomila ružnoće na jednom mestu smeta. Ti podsvesno spajaš nedostatke i proglašavaš pobedu lepote kao entiteta. Sve te ružne pojedinosti kada bi razdvojili predstavljale bi svaka ponaosob jedan nivo ružnoće, no harmoničnim spajanjem neravnina pretvaraš nešto što naizgled deluje očajno u skup lepote kao celine. Ta lepota prelazi nivo oduševljenja, umeš li da se zapitaš zbog čega je to tako? Zašto je mops lep pas? I da li je on uopšte takav?

          Koliko ja vidim ti ne voliš da ti govore šta da radiš. Iako ih svakako uzimaš u obzir i analiziraš, taj prvi čin pokušaja menjanja tvog mišljenja nailazi na odbrambeni mehanizam tvoje ličnosti koja svaki savet iznesen na taj način odbacuje u prvom koraku kao mogućnost. Tek u drugom koraku, kada ti sujeta vrati sposobnost razmišljanja, ti počinješ da razlažeš te korisne misli, pretvarajući ih u svoje ideje. Samoljublje ti ne dozvoljava da pogledaš hladno kritičara u oči. Svaku njegovu reč ti provlačiš kroz svoju ličnost tražeći izgovor za sve ono što ti ne odgovara u njegovim rečima. Ti izgovori su zaslužni za iluziju koju nazivaš srećom. No ne zaboravi da su i oni samo zamisao, kao i asfalt kojim sada hodaš.

          Na beskonačno pitanja postoje samo dva odgovora. Jedan se krije u tebi, drugi ćeš morati da pronađeš u nekome. U tome je harmoničnost ovog sveta. Nije bitno što odgovor u sebi krije mogućnosti, tvoja pojava veruje u taj odgovor kao jedini mogući, ali i dalje postoji nešto u tebi što ti ne dozvoljava da odgovoriš na taj način. Kao da si svestan da jedan odgovor nije dovoljan, ni približno. Kada budeš shvatio da dve mogućnosti daju celinu, tvoja ličnost postaće rasparčana i u vidu razbijenog ogledala čekaće nekoga ko bi mogao sebe da ugleda u njoj. Ali nemoj verovati u odraze, čovek nije dovoljno jak da bi odbranio sebe od duhova prošlosti. Ono što vidiš u svom licu nisi ti, već senka tvog postanja koja zarobljeno posmatra svog stvaraoca. Tvoja podsvest te poistovećuje sa životinjom sa druge strane. Ona primećuje sličnosti između vas dvojice i naizgled vas poistovećuje. No razlika je to što ti imaš moć misli, dok njegovi tokovi ostaju plitki i suvi. Odraz predstavlja samo fizičko truplo koje ti nagoveštava postojanje, no misao dolazi samo sa jedne strane. Dimenziju više otkrivaš ti, ona druga strana prati tvoju mimiku i pokrete, ali nikada ne može da dostigne tvoju veličinu. Zbog toga te i ograničava na samo čulno i fizički, dok ti se telo ne osuši i dok ne shvatiš poentu prolaznosti koja se u odrazima najbolje primećuje. Nemoj plakati zbog nesavršenosti to je dokaz da umeš da živiš.

          Zbog čega ti se dešava ovo sve? Dok nešto što podseća na tajnu ponosno pokušava da u vidu pozitivnih misli razgraniči današnjicu, tvoje biće se razdvaja na histeričnog i zabrinutog. Čitav dan ti je proleteo u magli, no nazirao se blistavo osvetljen snopić zraka koji i dalje nisi shvatio. Poželeo si da usputnim koracima zahvališ sudbini, ili možda nekoj uzvišenoj sili, univerzumu, zbog toga što ti je poslušala misao koja vas je zakonom privlačnosti spojila. Slučajno! Ne veruješ ti u te laži.

          Dok su bele pahuljice dodirivale prljavi asfalt čineći sa njim još samo jedan vid kontrasta u prirodi i društvu, nečija misao je tekla dijagonalno ka tebi, praveći od savršenog kvadrata, dva ista trougla. Naleteo si na utvaru koja je otvoreno pokazala svoju privrženost. Situacije koje ne zahtevaju utrošak energije gube svoju zanimljivost i svojom otvorenošću uništavaju iluziju želje kojom ti rukovodiš. Jer da bi se tebi neko dopao, moraš u njoj pronaći onu neotkrivenost koja te i dalje privlači. Na rešenim slagalicama primećuje se poenta, dok ti voliš korak po korak sam da rešavaš, pa čak i da zađeš u nerešivost problema. Da se zapitaš... Da zastaneš i da pomisiš nema rešenja... To je ono što te inspiriše, pokret. Ako ti se nešto ukazuje kao svršen čin, tvoja znatiželja se završava u sledećoj minuti, nakon duboke analize. Ti si istražitelj, kolonizator. U potrazi za neotkrivenim kopnom. Kada ga budeš otkrio nastanićeš se na njemu. Do tada ćeš koračati ka svom cilju ne želeći da zađeš u već otkriveno. Rešene slagalice nemaju poentu. Začudićeš se kada ti budem rekao da i tvoju složenu slagalicu neko rešava u ovom trenutku. Ali nemoj kretati od samoljublja, znam da ti godi kada si u centru pažnje, no ne dešava se to zbog tvojih vanserijskih mogućnosti, već to samo priroda udešava svoje. Zbog toga ti utvare ne dozvoljavaju kretanje. Jer u tvojoj zagonetnoj slagalici niko još uvek nije došao do rešenja. One samo pokušavaju i ta nemogućnost ih sve više približava k tebi. Kada bi bio prostiji, bio bi i srećniji... Dobrodošao u klub...

          Znam šta ti prolazi kroz glavu, zbog toga što i ja predstavljam deo tebe, ili bar jedan procenat slagalice. Onaj nedokučivi deo, koji dovodi utvare do tebe. Ali kada bi cenzurisao mene ostali bi samo delovi slagalice koji nemaju mogućnost spajanja. Ogledalo je puklo, a lepka nema. Jedan dodir vetra i staklići će odleteti, a stoga i ti i ja se razdvajamo. Ja ostajem na papiru, kao dodatak tvoje ličnosti, da bi tvoja šizofrenija mogla da opstane u ovom svetu kao normala. Nešto što inspiriše. Što čini druge ljude srećnim. Inspiracija je u pokretu...

DNEVNIK JEDNE LUDE LJUBAVI!!

Dnevnik jedne lude ljubavi

XX.12.2013.

            Šta je to što nas čini ljudima? Prkos? Smeh? Laž ili greh? Ili bosonogo hodanje po životnom žaru? Naučio sam da dišem ravnomerno dok sam hodao uz tebe. Zbog čega si baš ti postala ono što sam tražio?

        Možda ja i preterujem, ubijam, smirujem, a možda i sakrivam realnost od svojih očiju i u stilu pesnika preterujem. No zanos nije svojstven samo takvima kao što sam ja. I drugi su, uprkos starenju, sanjali budni. Granica mojih želja ne postoji. Nešto što ti nazivaš lutanjem, ja vidim kao put; ono što ti nazivaš krajem, ja sam već završio. Meni ne trebaju izgubljene bitke, niti sam voljan da se borim za ideale. Nešto najbliže idealu si mi ti, sve ostalo naizgled podseća na tebe. Ovo je opsesija! Bolest! Otimačina duše. Moja hemija je zatresena! Ona se bori da ne nestane.

        Kroz okvire razuma ja ne postojim! Ovo moje stanje verovatno bi bilo proglašeno ludilom, mada i ja preterujem. Danas su osećanja sinonim za slabost, samo što se ja, za razliku od drugih, ne bojim svojih iluzija. Moram vam odati jednu tajnu: iluzije me održavaju u životu. Moja misao sreće se sa tobom. Prvo što vidim to su pocrneli krajevi kaputa koji polako počinju da blede. A ja se i dalje trudim da ne sperem prljavštinu, iako će me ona koštati života.

Svako ima svog demona. Moj je nekako izražajan, uvek je tu, i na ovaj način se suočava sa mnom. U svakom preostalom trenutku mi nagoveštava da zaboravim moral i da se uzdignem tako što ću se spustiti niže od bilo koga i dozvoliti sebi da prisvojim nešto što mi ne pripada. – A zbog čega ti ne bi pripadalo? – njegov glas otkucava uz otkucaje srca – Ti imaš isto toliko prava koliko i on. Ništa te ne razlikuje od njega. Nemoj da pretpostavljaš! Pokaži se! I kakvo crno srce ti pominješ gore? Znaš li ti da srce i nekakve emocijice nemaju veze sa tvojom željom? Nije te viša sila naterala da pređeš preko načela. Sam si, iz svojih razloga, poželeo nešto tuđe samo da bi zadovoljio svoje samoljublje i upotpunio sujetu. Sve ostalo su izgovori... Ti hoćeš trofej! Ja sam ovde da bih te naučio da se ne pecaš na glupa osećanja. Komunizam je ubio to što ti nazivaš srcem, ostao je samo trag i tvoja podsvest koja te ubeđuje da su neka idiotska osećanja, draži, gluposti, ono što te pokreće. Ne! Ti si instinktivno biće. Želiš da postaneš alfa, u tome je caka. Dobio si predispozicije čopora. Nikada nisi razmišljao da ćeš se vratiti na početak, na prosto. Na buzdovan i kamen! Zbog toga se i mučiš. Jer u tvom razumnom telu nema mesta za iracionalno van onog zamišljenog. Sve ono refleksno smatra se nepotrebnim i stranim. Sav taj zanos nepoznat je i razum pokušava da ga uguši. U toj epskoj borbi strasti i razuma, ja ostajem kao kolateralna šteta. Ne zaboravi da mozak nije dovoljno jak da bi uništio nagon. Priroda pobeđuje ponovo, ali vremenom probudiće se misao koja će mi pružiti spektar različitih mogućnosti. Te proklete mogućnosti se gomilaju. Svet počinje da se vodi u glavi, dok realnost trpi zamišljenost.

        Ja ne želim ideal tebe, već bih svojom senkom da zakoračim u tvoju sa svom cenom nesavršenosti sa kojom smo sklepani. Ne bojim se glasno da govorim ono što osećam, niti mogu da verujem u poniznost tih dela. Ja stvari radim po mojoj sopstvenoj želji. Ako zakoračim neiskrenim osmehom život neće teći uobičajenim tokom. Ta laž izgradiće svet sa podlogom od neistine. Takve kule su osuđene na propast. A ja ne želim da ti i ja... Hm! Ti i ja! Kako veličanstvena misao koja možda i zvuči kao patetična ispovest, no u mom umu to je više fantastika. Nešto što u svojoj zamisli gubi uzemljenje. Kada stvari dobiju levitaciju njihova boja miriše na taj sirovi zadah strasti, koja u svoj toj idiotskoj situaciji oplemenjuje samo tebe kao objekat ljubavi. A gde sam tu ja? Ja postajem samo medijum božanske sile koja kroz mene deluje.

        Gde bi Bokačo bio bez svoje Laure?

        Al’ ipak pakosno posmatram suparnika sa podsmehom u očima i bez ikakvog stida oduzimam mu ono što je potrebno. Moje biće je srećno, možda po prvi put u ovoj izgubljenoj iluziji nazvanoj vreme. I dok hodam popločanim ulicama svesno u svesti pronalazim sličnosti sa tobom. Moje nekadašnje biće u tebi se ogleda. Šta si mi to uradila?

        

MODERNA POUČNA PRIČA!

Moderna poučna priča

          Na ogromnom, zelenom prostranstvu, koje je bilo popločano niskobudžetnim asfaltom iz pretprošlog veka, postavljen je bio nekakav štand koji je podsećao na omanju trafiku koju su koristili naši dedovi. Na tom štandu bila su poređana odlikovanja od najnebitnijih do najvažnijih. Iako su nekada sva ona predstavljala nešto ponosno u našim srcima, pretvorena su bila u jeftino posuđe, oljušteno zrnevlje, običan ukras. Pored ordenja položene su bile razne kape sa našim grbovima, prišivači, amajlije i ostale kućne potrebštine u patriotskom maniru.

            Za pultom je radio predstavnik druge generacije porodice Mitić, od starog Vedrana mlađi Nemanja. Vedran se, pre nekoliko godina, nisam tačno siguran da li su dve ili tri, povukao sa svog trona i predao je Nemanji uz blagoslov ključić od katanca koji je otvarao štand. Taj se datum u Nemanjinom kalendaru slavio kao drugi rođendan. Sa tolikom ljubavlju je otvarao, svakog jutra u pola šest, svoje radno mesto da su to primetili i ostali prodavci koji su sa srećom i blagom zavišću posmatrali Nemanjinu toplu ljubav prema prodaji. Isto su tako primetili da mu se, kako je vreme prolazilo, iskra u očima postepeno gubila, da bi se na kraju potpuno izgubila i nestala. Nisu mogli da ga prepoznaju. Nije to više bio onaj razdragani prodavac koji je ulivao drugima želju za radom; onaj koji je svojom pojavom mamio mušterije. Iz najblažeg i najumiljatijeg osmeha lice mu se lagano spuštalo da bi se na kraju pretvorilo u sliku snuždenog čoveka koji je izgledao bezvoljno. I sam je primetio da ga ovaj posao nije više ispunjavao. Dešavalo se da je otvarao radnju čak i posle sedam, radio je samo radi novca, ne radi samog čina prodaje. Verovatno je netrepeljivost bila cena sazrevanja.

            Kada mu je otac otišao na onaj svet sve se u njegovoj glavi preokrenulo. Stvarno, više nije bilo poente raditi. Usput bih voleo napomenuti da je on svom ocu slepo verovao videvši u njemu uzor i želju za dokazivanjem. Kada je izgubio svog vodiča, smernicu, glavnog sudiju, izgubio je i volju za bilo čim. Čak ga ni slikanje, još jedna umetnost koja ga je vezala od malena i koja je predstavljala njegovu najveću strast, više nije privlačila. Pronalazio je zamerku svemu i postao je normalni primerak svoje razdražljive populacije.

            Jednog dana, koji je jako bitan za našu priču, Nemanja je ustao sa željom da se promeni. Ni sam nije znao zbog čega, jednostavno je bilo pola pet i on se naglo probudio. Ustao je, skuvao gorku, crnu kafu. Pojeo je četiri pržena jaja zajedno sa dva parčeta belog hleba i šoljom jogurta. Kao i nekada u pet je izašao, zaključao je tri puta vrata za sobom i uputio se svom uobičajenom mestu. Još uvek je mrak vladao horizontom. Prohladno jesenje jutro koje je ujutru štipalo, a tokom dana grejalo, i koje je zajedno sa plahovitim vetrom činilo od okoline zanimljivu sutrašnjicu nije predstavljalo ništa naročito za jednog prodavca. Stigao je tačno na vreme. Otvorio je štand i po ustaljenom redu, bez ikakve novine, poređao je artikle. Ostali trgovci su se začudili videvši ga zbog toga što u poslednje vreme nije dolazio u ovo doba. Ni on sam nije znao šta je bilo to što ga je nateralo da dođe u isto vreme kao i nekada. Jutro je bilo prohladno i vlažno, samim tim nije se očekivalo previše ljudi. A on je svakako bio na svom mestu tražeći bar delić nekadašnje emocije u prodaji. Na drugim štandovima tračarilo se uz kafu i cigarete, dok je on povučeno čekao da se završi nešto što je, ni sam ne znajući zbog čega, počelo. Lišće je ćarlijalo i kao u usporenom snimku je padalo. Ponekad bi ustao samo da bi pomerio po koji list sa štanda. Pijana omladina vraćala se kući, ogorčeni roditelji su kretali na posao. Društvo se najbolje oslikava u jutarnjim časovima, kroz tužni kontrast koji se iskvario zbog već poznatog zla.

            Dok su ostali prodavci uz kafu prepričavali svoje nekadašnje dogodovštine jedan izlizani pešak je prolazio putem. Kosa mu je bila duga i talasasta, ali i vidno prljava i masna lepila se praveći jutarnju frizuru na njegovoj glavi. Imao je dugu, ujednačenu bradu i nos koji se slagao uz lice. Ali njegove oči, nisu bile bilo kakve oči. U sebi su sadržale bes i nežnost u isto vreme. Imao je pogled koji je delovao kao da će čoveka u isto vreme da ubije i da mu oprosti za sve što je uradio ikada. Blistavo sivo-plave i velike, prozirno su gledale u bezdan i direktno u dušu. Bile su jezive. Kada bi ih neko jednom ugledao, ne bi mogao da skine pogled sa njih. Izazivale su strah. Kao da je čovek u njima mogao da vidi sve svoje slabosti. Njegova odrpana spoljašnjost odavala je utisak da je u pitanju neki prosjak, narkoman, lopov ili lutalica. On i jeste bio lutalica, no on je tražio nešto drugačije.

            Hodao je i sve vreme je gledao u beton, u noge, dole. Govorio je tiho i sve je to izgledalo kao da broji korake dok ide. Približavao se polako štandu i dalje gledajući dole. Nemanja je nekontrolisano podigao glavu i kada je ugledao lutalicu nije video čoveka koji pokunjeno korača govoreći nešto sebi u bradu, ne! Video je čoveka koji ga je takvom dubinom gledao da je osetao podrhtavanje u svim delovima tela. Najmračnije misli slivale su mu se kroz telo. Koji je to osmeh? Kakva je to zarobljena mašta? Poželeo je da sve to već jednom prestane, no pogled je usiljeno nastavio da jede svu dobrotu koja se nalazila u njemu. Pogled je trajao nekoliko minuta, no njemu je sve trajalo nekoliko sati, najčudnijih sati u njegovom životu. U drugom trenutku pogled se izmenio i odjednom je krenuo da se približava čovek sa veselim izrazom i pokretima kojima je želeo da nagovesti da želi nešto da kupi. Nemanja ga je, i dalje, uznemireno gledao i trebalo mu je par sekundi da se pribere i da vrati normalan izraz i kopiju nekadašnjeg osmeha zejedno sa emocijom. Zbog čega je baš ovaj dan izabrao?

            -Dobro jutro. Baš je lep ovaj dan, zar ne? – Kao fina melodija protekla je uobičajena rečenica prvoj mušteriji. – Izvolite?

            -Poštovanje! Ja i ne vidim baš tu vašu lepotu, gde god da je. Čak i ništa nalik na tome.

            -Zbog čega tako mislite? Dajte ima i lepih stvari u ovom našem lošem svetu.

            -Pogledajte oko sebe. Nekada sam želeo da vam pomognem, a vi ste mene naterali da shvatim da ni meni nema pomoći. Vi uništite sve što u ruke uhvatite. Iskvarili ste zlato, ko vam je kriv...

            -Ja sam vas naterao? – Drsko je odbrusio Nemanja.

            -Da, vi i svi ovi nalik vama. Razmislite malo bolje. Bilo vam je fino, svakoga dana vam se dešavalo nešto prelepo, uzvišeno, što vas je činilo srećnim. I odjednom to je izgubilo svoju težinu u vašim očima i nakon nekog vremena vezali ste se za nešto od čega se živi, ali od čega se i umire. Taj paradoksalni otrov pomutio vam je misli, ne samo vama, već svima okolo. Popićete ga vi, nakon toga daćete ga nekom drugom i taj neko će dati nekome. – Približava se Nemanji i šapuće mu. – Otrov nije smrtonosan za svakoga, u tome i jeste čar. A na kraju krajeva zbog njega će te svi i umreti, samo je pitanje vremena i naravno trenutka. Kad smo već kod očekivanog trenutka sviđa mi se ovaj orden. On predstavlja jedinstvo.

            -Da to je lep primerak...

            -Znam sve o ovom ordenu, čak i to da je izgubio poentu pre mnogo godina.

            -Sto pedeset dinara i vaš je.

            -Koliko? Da li sam to loše čuo?

            -Sto pedeset dinara, ovde su cene fiksne?

            -Razumem ja to, nego, čoveče, ti stvarno prodaješ ovaj orden za sto pedeset dinara.

            -Da, šta je u tome čudno?

            -Šta je čudno? Šta je čudno! Razumete li vi da ovaj orden ima neprocenljivu vrednost – glas mu je delovao pomalo uvređeno – uvreda je prema mrtvima to što ga prodajete za siću. Znate kako, da bi osvetio mrtve daću vam... je l’ vam odgovara deset hiljada, za ovaj fin primerak.

            -Vi ste ozbiljni?

            -Želite li deset hiljada ili ne?

            -To ne vredi?

            -Kako ne vredi, je l’ si čuo šta sam ti rekao o njemu. Deset hiljada ću platiti za njega. – Iz unutrašnjeg džepa iz ofucanog, kožnog novčanika izvadio je deset novčanica po hiljadu dinara, izbrojao ih je i pružio iznenađenom Nemanji na ruke. Zadovoljno i srećno uzeo je orden, no pogled mu je sve vreme bio upret u Nemanjine oči i kao da je želeo nešto da izvuče iz njih. Pozdravio se sa Nemanjom čija je savest nagovestila da kaže.

            -Hvala vam.

            -Ne, hvala vama, Nemanja.

            Držao je deset hiljada u rukama i nije mogao da veruje. Deset crvenih novčanica, jedan i tri nule i to deset puta. Svaku je ponaosob ispipao, proverio, bile su savršene. Na licu mu se ukazao osmeh, no u sebi je bio prazan. Bilo je devet ujutru i već je zaradio onoliko koliko nije u proteklih deset dana. Znao je da je ovaj dan bio predodređen za nešto veliko. Nešto ga je vuklo da dođe na vreme, i eto posrećilo mu se. Pogledao je ka nebu, zahvalio se i uzeo je da se pakuje. Srećno je vraćao stvari u metalni kovčeg koji je posle toga zaključao lancima. Ostali prodavci su njegovo ponašanje pripisivali ludilu. Krstili su se gledajući ga, neki su mu čak i dobacivali želeći da ga ponize, no on je sve to sa lakoćom zaboravljao, što ga je činilo još luđim u njihovim očima. Zaključao je štand i ponosno je otišao gordo posmatrajući ostale. Novac je potrošio na dnevne potrebštine, a ostatak je stavio u banku. Zaspao je sa ubeđenjem da mu je protekli dan bio najbolji dan ikada, čak je i verovao da će mu se mantra i nekadašnja emocija vratiti nakon ovog, u njegovom srcu sudbonosnog, dana. Žao mu je jedino bilo zbog toga što nije mogao sa ocem da podeli svoj uspeh, no verovao je da bi on bio dosta ponosan na njega zbog toga što je zaradio najviše od svih ostalih, iako nije bio materijalista.

            Sutradan je isto kao i nekada ustao u predodređeno vreme. Uradio je sve što bi inače uradio, ništa se nije promenilo. Ostali prodavci su ga ponovo sa čuđenjem gledali. Bio je dosta lepog raspoloženja, i dalje ponosan na svoju zaradu i svemoć, no primetio je krajičkom oka da su i ostali prodavci bili srećniji no inače. Čavrljali su sa osmehom na licu, čak mu ni jednom nisu dobacili ništa loše, već su nanovo bili prijateljski raspoloženi. Jedan od njih, koji je bio drugogodišnji prijatelj njegovog oca, prišao mu je sa običnim razgovorom, ali i sa lukavim izrazom lica.

            -Nisi trebao da odeš juče. – Rekao je to ravnodušno, ali kao da je veštački hteo da da do znanja Nemanji da brine.

            -Zbog čega? – Nemanja je radoznalo upitao.

            -Imali smo najjači dan juče. – Nemanja je pomislio i ja sam, no starac je nastavio. – Čak tri ekskurzije su doletele ovde. Buržujska deca, sve smo im uzeli i došlo je do rasprodaje. Zamisli, znaš li ti koliko dugo se to nije desilo. Biserka na kokicama je uzela dvesta evra, a kamoli mi. – Osetio je u grudima nešto kao blago gušenje. Poželeo je da sedne, uhvatio se za naslon. – Da si ostao i ti bi profitirao. Ali jebiga, nekog drugog dana.

            -Je l’ da? – To je sve što je uspeo da izusti.

            -Stvarno, bez zezanja, baš sam bio iznerviran zbog toga što nisi ostao. Šta se dešava sa tobom, što odlaziš tako rano? Mali ispadaš iz sedla, nije valjda ovaj konj preveliki za tebe? Ja sam tvog oca pošto...

            -Nebitno je. Sada je već sve nebitno.

            -Bitno je, ne gubi nadu, sutra... Kako je tvoj otac govorio, sutra... – Otišao je nasmejan, a Nemanja je seo. Nije mu odgovorio, niti je želeo da mu bilo šta kaže. Osećao se kao da ga je nešto upucalo. Osećaj koji ga je ščepao nikako mu se nije dopao. Blagi bes koja je postajao zloba, možda čak i zavist, sujeta, ili plač u grudima zbog izneverenog maštanja, ili je možda maštanje uzrokovano zlom, nije bio siguran. Otrov je već odavno bio u njemu.

            Samo je završio sa radom. Prekinuo je dan koji je ionako bio slab zbog kiše koja je padala čitavo vreme i kao da ga je svaki njen dodir sa zemljom usmeravao upravo ka njoj. Potišteno je sedeo ispred ogledala. Tada mu je prošla kroz glavu cela jučerašnja situacija sa lutalicom, priča o otrovu i još jedna zanimljiva misao koja mu se do tad činila nebitnom. Lutalica je nekako znala njegovo ime.

            Sledećeg jutra pronađen je mrtav. Kažu da se ubio i da je na sebi imao isti onaj Orden Jedinstva, kao i onaj što je prodao, i u rukama sliku oca, a pored sebe ceduljicu sa natpisom BIO JE U PRAVU.

Ko bi znao zbog čega?

Božićni specijal...

I

Kriješ se,

Kao kamena pustinja okolo vezana,

Velikim oazama slobode,

Koje svojim pustim ručicama miluju strance,

I ne dozvoljavaju im da odu.

Želim da te ukradem,

Da tvoj osmeh postane skriveni kamen

Koji sija na obodima tražeći iskrivljeni zrak Sunca,

Samo zbog večitog sjaja,

Koji čeka zarobljenog putnika,

Na beskrajnom prostranstvu,

Koje deluje kao livada,

A ponaša se kao unutrašnjost nečije duše.

Usput će poljubac postati dah,

Skriven u kovčegu srama,

Istinski čovek postaće prah,

A žandar Pikova dama.

U tvojim očima video sam plavetnilo,

Izraz mora koji me je oplemenjivao,

Terao da razbuktale talase pomerim od sebe,

I da ih sakrijem u valovima tvoje kose.

Zbog čega život otkucava,

Kada podne doneće skrivenu smrt,

Koju verno očekuju zaljubljeni i sami,

Gledajući u skriveno nebo,
Tražeći zvezde u svetlosti dana.

Tvoja skrivena pojava obasjava mi senku,
Kako da te nateram da uživaš u kraju,

Kada kriješ se između vrhova planina,

Znaš u onim delovima gde vrhovi dodiruju nebo,

Praveći taj uzburkani sjaj koji se preliva,

Uz boju tvoje kose.

Zbog čega me svrstavaju u jadnika

I patetičara kada samo volim ono što nikada imati neću!

Ispustio sam te nežno i sigurno,

Dok si padala oči su mi suzile,

Izgleda da si vetrom pokušavala da me gurneš.
Kako sam mogao da dozvolim da tvoja kosa

Postane deo umrtvljenih stena,

Kako sam mogao tvoje blede i hladne ruke,
Da prestanem da dodirujem

I u deliću sekunde da te izgubim...

A sebe sam izgubio odavno,

Od kada sam te ugledao,

Tako velelepnu i finu,

Nakinđurenu i mladu.

Život postaje opaska koja nestaje,

Dok skriveni crvrčak diktira tempo,

I zamišljeni gudači sviraju simfoniju,

Krik postaje deo kraja...
Zbog čega ćemo otići ti i ja?

U tom valu slobode,

Život postaje deo ogledala,

Koje se naprslo prenosi sa kolena na koleno,
Čuvajući nesreću u vidnom okruženju

I praveći misaonu celinu koja bi mogla da uplaši,

Običnog smrtnika i nevernu devicu.

Žubor potoka i dalje predstavlja tok života,

Dve biserne stene na tvoje oči me podsećaju,

Kada su skrivene uz kavez.

Poslednji put treptaj se vidi,

Osvetljava se tamnica,

I skrivena bela odora,
Čeka me da joj se priključim

U nekom drugom životu.

Kriješ se,

Na dubokim, skrivenim mestima,

Na kojima svetlost, koja skrivena tumara,

Nestaje svakim novim sekundom,

A ti i ja za ruke držimo se,

Preskakajući vatrene kolutove.

Zidni sat pokušava da otkuca,

Ptičica svojim glasom me voli,

Svaki novi sekund me odbija,

Posle toliko vremena šta je ostalo da boli,

Kada ne postoji ni jedan deo mene,

Koji živ je posle cele priče,

Ostali su samo krici koji me podsećaju na ono što sam izgubio.

A izgubio sam sakriveni pejzaž,

Koji gledao sam u tvojim očima,

I zbog čega život otpočetka čeka,

Tražeći bol u jadnom čoveku,

Crvenom bojom okićen krik,

Dobio je boju prirode i bola.

I ne mogu da te pronađem

Iako si i dalje tu,

Iako me tvoj miris podseća i dalje,

Na onaj radosni deo mog života,

I eto sada za vreme praznika,

Ja teretim sebe zbog toga što sam sam,

Što jesam i što znam da sam to zbog samoga sebe,

Prokletog mene koji ne zna ni šta hoće,

Ali bitno je da zna šta neće,

A zbog čega to želi ni sam ne zna,

Već samo čeka vreme da ga pokori,

I da mu naglas izusti da je pogrešio

I da je život koji je tražio nestao zajedno sa treptajem

Sa suzama, sa čarobnim danom,

Sa veštačkim osmehom, sa slomljenim srcem,

Sa poslednjim dahom, sa skrivenom oazom,

Sa kamenom pustinjom...

Kriješ se,

Ne krivim te,

Krio bih se i ja da mogu od sebe,

Kao što sam se sakrio od tebe...

II

Tražim te,

Izgubljenu i spremnu za početak,

Tvoj jedinstveni trag,
Dok moj se duh kao skriveni mraz okiva na putu,

I rascopano čeka na ogrezli sjaj.

Unutar jednog skrivenog dana,

Zamagljeni ludak tumaraće slepo,

Tražeći svoje oči po čitavom svetu,

I nikada ih verovatno neće naći.

Nekada ih je imao, oba u glavi,

Video je dalje od bilo kog u selu,
Jedini je krio da je zaljubljeno,

Tražio u njima ono što je vredno.

Gledao je te pejzaže fine,

Koji u sebi čuvaju taj delić slobode,

Koji izgubio je kada se predao

I kada je shvatio da ne želi da gleda.

Zbog čega ih nije čuvao,

Priča je nejasna,

Ljubavna patnja oduzela mu je glas,
postao je besni tumač svoga stada,

Dok ga nije u provaliju oteralo,

Besnilo koje mu je za vrat kapalo.

I kada je shvatio da skriven uz maglu,

Ne može da dođe do bisernog sjaja,

Odjednom je ugledao svetlost,

Toliko jaku da joj nije bilo kraja.

Pratio je trčeći, ne želeći da ode

sudbina, koju odjednom je sreo,

No oči su bile u drugome liku,

A njih je tražio svoj život ceo.

Kako da ih drugome otme, pitao se,

Kada imao je svojih pet minuta,
Gledao je svoje oči plakajući,

I nije dozvolio da mu se vrate.

Otpočele su one sopstveni život,

Našle su u drugome ono što su tražile,

Iako nisu bile skroz zadovoljne,

Morale su sa nekim da zaborave.

Kako da shvati da je pogrešio,

Postavlja se pitanje toliko često,

Kako da nastavi da ih gleda,

Kada zna da sa njim im je mesto

Odbijanje najgora je igra,

Otpuštanje, životnog druga,

Bez očiju tumarati slepo,

Nikada nećeš izaći iz rugla...