Proći ćeš kroz maglu,
rekla mu je baka,
Dok je umirala.
Tužni ljudi umiru s
osmehom,
Zapamti te reči, koje
će te voditi nekada.
I slušao je, pamtio
je,
Sve te proste reči
koje su vrednije od života.
Te misli koje tumaraju
okolo,
I traže veću smisao od
svega što ga okružuje.
Zid ga je podsećao na
mladost,
Izgubljenu davnu, onu
koja je bačena,
Kao pikavac neispušen
do kraja,
Koji se gasi tek na
zemlji.
Taj okrutni žar još
uvek gori,
Očekuje nogu koja
nekontrolisano,
Gazi okolo ali ne
uspeva da ugasi,
Plamičak koji gori bez
nade, bez borbe.
Jedan takt je
potreban, četiri otkucaja srca,
Napred-nazad, da bi
stotinu života
Nestalo I isto toliko
se rodilo,
I svo to kruženje ga
ne dotiče.
Ipak je on sam na ovom
svetu.
I dok je gledao patnju
kako postaje bol,
I bol koji postaje ona
površna sreća,
Sa facijalnim tikom
koji deluje kao osmeh,
Prisećao se svih
pobeda, ali na samom kraju izgubiće.
Da li će odustati ako nestane,
Ili će nestati ako
odustane?
Da li smisao znači
kraj,
Ili početak nečega
svetog?
Da li tuga znači život,
Ili se to tek saznaje
na kraju?
Ako je kraj ono što
svi kažu,
I ono što gleda
svakoga dana,
Poleteće da ne bi
video kako ga odnose,
Pašće kada bude
shvatio da ne zna da leti.
Ispuniće obećanje koje dao je davno,
Čak se I ne seća kako je
glasilo,
Ali znao je koji je
cilj, onaj drevni koji tumara,
U pesmama preterano
odsutnim,
Posvetiće refren samom
sebi,
Jer se ponavlja posle
svake strofe,
Dok on ne zna da li će
se ponoviti ovo sve.
Te tajne se seća sa
početka,
A otkriće je ponovo na
kraju,
Kada svitanje u ponoć
krene,
I kazaljke se nikada
više ne sretnu.
