Kažu da seta uništava čoveka,
Ne!
Ona nije tu da bi me ubila,
Već da bi mi rekla da bih mogao
U jednom trenutku nestati,
Ili ostati sam.
Kao krv ubijenog čoveka,
Polako nestajem iz svih uloga,
Prestajem da se šalim sa sobom,
I da ovaj život nazivam životom.
Kako da ubijem namrštene pokornike zla,
Kada jedan sam od njih.
Ti jebeni čoveče ne gledaj me tako,
Ne odgovaram za postupke svoje.
U meni čuči tuđinac,
Govorim ti da bih sakrio lice, poslednji put,
Ja nisam i neću biti,
Ni danas a ni sutra,
Čovek sa jednim imenom.
Prepoznaćeš me po mrtvilu,
Da jedan sam od njih.
Gladnim ustima odbijam hranu,
Pretvoriće me u roba.
Ja jedino što tražim je ljubav,
Koju osećam i koju želim,
Ponekad reči izgube smisao,
I jedino što preostaje je bes,
Prožet apatijom čoveka iz mraka.
Koliko je potrebno reči da bih napisao,
Ono što me muči, što me jede.
Koliko je potrebno svedoka da bih preživeo,
Još jedno ubistvo koje planiram.
I zašto je uteha u piću najlakša?
Kako da dozvolim da tečnost zadrži ono što ne mogu,
Ono što ne želim i od čega bežim,
Sve je lepo, kažu mi prostodušno,
Kao da žele što pre da odem.
Pričo moja, nikada nenapisana,
Čuvam te jer znam da si tu,
Vrebaš me iz uglova,
Smirenim govorom iskazuješ nešto moje,
Što nestaće pri zapisanim rečenicama.
Molim te, odvedi me negde daleko,
Gde nikoga ne poznajem i gde me ne mogu,
Povrediti jednim pogledom i preračunatim rečima,
Molim te, ako si deo mene, nestani...
Ja nisam i neću biti,
Ni danas a ni sutra,
Čovek sa jednim imenom...
