Gde god da si, uvek ćeš biti moja!

Gde god da si, uvek ćeš biti moja,

Zarobljena u mraku i dalje ćeš sijati,

Putanja je nebitna, tu su koraci bez broja,

Ali ipak shvatam da uvek ćeš ti birati.

S kim god da si, uvek ćeš biti moja,

Senka bez pokreta koja talasa uz vetra zrake,

I dalje traju besane noći bez snova,

Molim te, dođi i rasteraj oblake.

I kada te ne bude bilo, i dalje ćeš biti moja,

Zamišljena lastavica kojoj su nestala krila,

Uz pesmu ću te slaviti iz besmrtnog kroja,

I znaću da si nekada ipak moja bila

I dalje osećam!

I dalje čuvam onaj ukus ustima,

Koji krišom zaboravljam,

Svakim novim korakom.

Trunka čistine je potrebna

Povezaću dva i dva

I nastaće anarhija.

Njihovu tamnicu čuvaju ljubavlju,

Upozori me na svetlost

Oslepeće me.

Dok čudesni krici odstupaju iz takta,

Srčani mišić negoduje silno,

Njemu se ne sviđa.

Duša na pola koplja leži,

Okružena besnilom

Zarobljena iščekuje kraj.

Naići će lovac i usmrtiće je,

Nije metak za stoku,

Kazna je veća živeti pored njih. 

Znam da nije uzalud...

Želim da dišeš, ali ne mogu disati tvojim plućima,

Voleo bih da mi dozvole da pogledam očima tvojim,

Možda bih video kojim putem ide tvoja mašta,

I znao bih koju budućnost za sebe da krojim.

Ponovo izgubljen samo što nikada naći neću,

Onaj istinski put koji vezuje nas dvoje,

Trudim se da budem korektan jer sve što vidim si ti,

Ja posmatram dok ratnici na uglu do smrti se bore.

Put će nesreću doneti, znao sam iz primera,

Otkucaj srca staće pri samoj pomisli,

Ja duboko verujem da iza planine je čistina,

I da nismo onog dana za džabe pokisli.

                                                                                                  

Želja!

       

        Ušla je, okupirala je moju maštu i ostala je samo slika osmeha. Ostatak večeri sanjao sam je. Na vratima je pisalo, Stani, ono što poželiš ostvariće se. Odjednom je previše toga počelo na pamet da pada, novac, slava, sve one materijalne stvari koje su kao potrebne, no glavna želja nije imala veze s tim. Želeo sam nju, možda čak i više nego što bi trebalo, ali ja sam je i imao, bila je moja, no trenuci pored nje, zaboravljali su časovnike, a te iste satove i brojeve na njima nisu trpeli ostali koji su bili van tog začaranog kruga. Pitao sam se zašto se dani igraju sa nama a noći brzo padaju. Pitao sam se zašto ljudi očekuju da vreme ograničava strasti, zašto bi vreme sve to ograničavalo. Poželeo sam svet samo za nju i mene, u kojem sekunde traju satima i gde bi ona i ja napokon mogli da uživamo, bez opterećenja. Vrata sam dodirnuo i prošao kroz njih. Sa druge strane stajala je gledajući me svojim blistavim očima. Video sam da je očekivala mene, želeo sam da joj poklonim svoje misli, da proverim ono što sam poželeo, da li se ostvarilo?

        Sekundi kao sati, sati pored nje traju kao sekunde. Oduvek će ljubav govoriti stop vremenu i tražiti od njega naknadu. Zašto lepota mora prolaziti, zašto uživanje krije onu manu nestanka? Sedeo sam, pričajući sa njom, tražeći onaj blistavi sekund u očima koji kao torpedo biva ispaljen i završen pri svakom izdisaju. I to je prošlo a pri rastanku izgovorio sam da je previše kratko trajalo. Zašto tek na kraju shvatimo da je to što je bilo prošlo? A sekunde bez nje ostale su još dublje zapečaćene u srcu. Sati su prolazili a misli su i dalje želele da dođe ponovni susret. I šta se promenilo ništa. Dok sam ustajao, poželeo sam da je vidim. Shvatio sam da je sve bio san i da je sve već savršeno, i da menjanje nema svrhe. To me je isto naučilo da svaki sekund sa njom počnem da cenim, bez obzira što traje previše kratko, jer shvatam da kad prestane tako biti, nešto u redu biti neće. U jedno sam siguran, volim je, a to sekunde ne mogu da obrišu.