JOŠ JEDAN SUSRET SA ILUZIJOM!!!

I  - UPOZNAVANJE SA ILUZIJOM

            Još jedno ruglo na balkonu. Opustošena ulica mirisala je na barut. Igranka je počela pre nekih pola sata. Njih dvoje su plesali bez prestanka, kao da je čitava scena bila tu samo zbog njih. Njegova ruka skrivala se na njenoj butini, a ona je bila naslonjena na poveći stub koji je zaklanjao binu. Na scenu je izašao bend sa energijom dovoljnom da ih natera da polete.

            Njegovo lice sastojalo se od loše raspoređenih očiju, rimskog nosa koji je zauzimao veliki procenat lica i usana koje su bile boje šipurka, takođe, preplavljene od ispucalih ogrebotina nastalih zbog hladnog vremena. Kosa mu je bila uobičajeno razbarušena sa frćkavim šiškama, koje su padale na čelo, koje je bilo pozamašne veličine što je podrazumevalo da je u pitanju bila pametna osoba, reklo bi se čovek.

            Ona je na sebi nosila šarenu rolku koja je bila prekrivena dugačkim, svilenim, sivim šalom na prugice. Kosa joj je bila razbarušena,  gotovo mokra zbog velike količine znoja, koji je strujao okolinom praveći od ljudi vodopade. Ispod šarene rolke nosila je crni brushalter koji se blago nazirao i koji je na sebi sadržao njene inicijale. Pamučna crna suknjica, koja je prekrivala sive skaj helanke, bila je iscepana po dijagonali, iz fazona.

            Na igranku je stigao kasno. Blistave kapljice kiše su treperile dok ga je srce ubrzano upozoravalo da je tempo kojim je hodao bio možda čak i previše brz za njegovu konstituciju. Ne želeći da sasluša svoje srce, išao je ispred svojih poznanika, tražeći u energiji mogućnost za ubrzanje. Zastao je pri izlasku iz autobusa, okrenuo se ka njima i smišljeno je izgovorio:

            -Uvek zaboravim da vas dvojica čekate predstavnike lepšeg pola. – To je i bio razlog zbog kojeg su kasnili.

            Njih dvojica pored njega sa sobom su poveli svoje devojke. Ako iko veruje u matematika, u tom slučaju je rešenje zadatka, da su iza njega hodala dva para. I on sam...

            Dva sata pre toga je izjavio pred svima da je voljan da maleriše neku ribu, po njegovim rečima. Ironični osmesi su nastupili nakon te rečenice i tok razgovora je krenuo u suprotnom smeru, potpuno zaneramarivši njegovu izjavu.

            Kretali su se ka izabranom mestu popločanim ulicama punim vode, međutim, sreća svakog pojedinca je bila dovoljna da se zanemare elementarne nepogode i da se misao usmeri samo ka jednoj stvari... muzici!

            Gomila iskrenih ljudi stajali su u redu čekajući mogućnost prolaza. Dvadesetak centimetara kao najveća rupa u gomili. Ramena su prolazila lako, ljudi su disali jedni na druge. Gurali su se kao da je poslednje parče hleba bilo na tom srazmernom početku, bliskom bendu. U svoj toj gomili jedan pogled ka desnoj strani i par nečujnih rečenica izazvali su erupciju u tadašnjici. Možda je baš taj sekund doveo do zanimljivosti ove priče. Levo rame je bilo ispruženo ka sceni. Potpora prolaska. Glavom je napravio okret ka desnom ramenu i ispred njega stajala je ona. Nežnim, možda čak i ravnodušnim glasom izgovorila je

            -Možeš li da se pomeriš, moram otići ka svetlu. – Nije shvatio šta se upravo desilo i kao iz topa je odgovorio

            -Idem i ja ka svetlu. Uhvati se za mene.

            Prolazak je počeo. Hodao je gurajući ljude, tražeći jedinstveni i najbrži put ka zajedničkom odredištu. Dok je lutao ubrzanim koracima kroz masu, donji deo braon kožne jakne, koja je davala dodatnu širinu njegovim već dosta širokim i razvijenim leđima, neko je počeo da drži. Primetio je da se izgleda neko pribio uz njega i da ga nije hteo pustiti, no nije mogao da shvati ko je to bio. Nije želeo da se okreće, imao je druge planove koji su vodili ka svetlu, a ne ka mraku iza.

            Odjednom je pustila kraj jakne i uhvatila ga je za ruku. Osetio je hladnjikavi dodir, no i dalje nije mogao da oceni čiji je bio. Poželeo je da se okrene, da ubije iluziju koja ga je morila. Iza njega stajala je ona, držeći ga čvrsto, bez ikakve želje da ga pusti. Odjednom mu je sinula misao, uhvatila me je za ruku, moja je! Probili su se do samog početka, ona je i dalje stajala ispred njega, igrala je uz energične zvuke i pokušavala je da mu da do znanja da je potrebno samo malo da se potrudi.

            Shvatio je on to odmah, no i dalje nije mogao da razume da je za čitavih pet minuta od ulaska na igranku već naleteo na prigodnu žrtvu. Razmišljao je da li mu se to desilo nekada u prošlosti i došao je do zaključka da mu je ovo bio rekord. Srećan zbog te činjenice okrenuo je glavu ka njoj, koja je zbog njegove zamišljenosti već pomišljala da on ne želi ništa sa njom.

            Igrali su zbunjeno, i on i ona, ne znajući kako da usklade pokrete. Muzika je bila poslednja stvar u njegovim mislima, bila je tu kao potpora, no pogledi su postali primarni deo situacije. Iskrivila je glavu čekajući poljubac, nije hteo tako lako da se da. Pomerio se malo okrznuvši joj nos. Spustio je glavu želeći da joj kaže bar nešto pre onog momenta kojeg su svi čekali.

            -Kako se zoveš? – upitao je, no zbog glasnoće ništa nije čula. Ponovio je pitanje malo glasnije.

            -Iluzija. – Odgovorila je tihim glasićem koji ga je trenutno opustio.

            -Moje ime je Vojvoda. – Morao dva puta da joj ponovi.

            Nakon ovog finog upoznavanja, prešao je na stvar i u roku od nekoliko sekundi njegove ispucale usne boje šipka su dodirnule njene. Stvarnost je prešla u mrak. Sekund je čekao izgubljeno svog saputnika. Ubrzanje kao pojam dovodi do nagle starosti.

            Kao pustinjski vetar magla puna svačijih isparenja duvala je u njih terajući ih da i oni isparavaju i da učestvuju u ovom blistavom kruženju. Taj trenutni iskrivljeni osećaj sreće. Njega nije doticala njena umešanost, a ona je bila gruba. Grizli su se, dovela ga je do ludila. I sama se pregrejala. Delovala je kao ringla koju na samo jedan način možeš ugasiti. Odvela ga je do stuba. Tišina koja se osećala u svoj toj buci uznemirila je prisutne. Odjednom je zastala, još jednom ga krvnički poljubila i šapnula mu na uvo

            -Dovoljno svetlosti za danas. – Nije ni trepnuo više nije bila tu, kao da je izmislio. Čak ga ni poznanici nisu primetili sa njom. Da li je moguće da je sve to umislio? Nije želeo da poveruje u to. Trčao je s jednog kraja na drugi, od izlaza ka ulazu i nigde je nije bilo.

            Izmučen i umoran od surovog traženja, a i razočaran i kivan na svet stao je pored šanka. Na silu je ispijao limenke piva želeći da zaboravi i da smiri sujetu i ego koji mu je vrištao u tom trenutku. Prepio se do iznemoglosti. Nije ni znao kako je stigao kući.

            Probudio se u svom krevetu sa željom da nikada više ne ustane. Glava ga je bolela, usta su mu bila suva, mišići su ga probadali i na samom kraju setio se sinoćnog doživljaja i ovako ubijen u pojam krenuo je da psuje u nedogled. Uzevši telefon, koji je stajao na finoj polici od javorovog drveta, poželeo je da proveri koliko ima sati. Ušavši u pozive prvo se prikazao imenik, kod slova I pisalo je Iluzija.

            Odjednom je osetio uzbuđenje, jer do sada nije upoznao ni jednu devojku sa tim imenom. Probao je da pozove, ali uzalud stalno je odbijala pozive, da bi na kraju stigla poruka sa natpisom, strpi se...

I strpio se...

             

II - PRIHVATANJE ILUZIJE

            Sledećeg dana tumarao je sam tražeći u svakom dahu jedan novi, surovi početak. Poželeo je da ode na bazen, da uhvati atome vode i da natera sebe da malo duže posluje unutra. Dovoljno dugo da nikada ne izađe iz nje.

            Zbog čega su mu takve misli padale na pamet? Da li se misao o smrti povezuje sa depresijom, ili nju može tajiti sasvim normalna osoba? Nije mogao da shvati kako je ne biti. Onaj trenutak nepostojanja kada misao ne oseća telo, kada misao ne oseća. Kako je nerazmišljati?

Zamišljao je raj kao ogromno peščano prostranstvo, kao nekakvu obalu, takoreći plažu, okruženu ogromnim vodenom površinom koje je strujalo u okolini i postojalo samo kao zvučni efekat. Dodir talasa niz peščano blato. Zvuk šljapkanja po plićaku. Svaki čovek ima svojih tri puta tri zlatnog, sitnog peska. Na toj površini nekadašnje biće leži, gleda u nebo, nikada ne prestaje to da radi. I ne razmišlja! Nikada ni jedna misao ne prolazi, ostaje samo duboki pogled ka onostranom koji se putem iskrivljenih zraka vraća, ali nema tu poentu u životu, nestaje mogućnost stvaranja lepih emocija, sve je statično kao u smrti. I to traje beskonačno, bez mogućnosti prestanka...

Ako je ovo bila slika raja šta predstavlja pakao u njegovoj glavi? Dok je pripremao ranac za trening, stavljao unutra masku, peškir i rezervne gaće, misao mu je nagovestila da je pakao ono što u sebi sadrži sve najlepše stvari, najviše mogućnosti nudi, ali, takođe, daje svojevrstan rok trajanja čoveku, samim tim sve te mogućnosti koje se ograničavaju na pojedinačne, vremenom se gube i ostaje samo život radi života, bez ikakvih mogućnosti. Život radi slučajnosti, to je pakao. Svet koji te gleda kroz iskrivljenu prizmu koraka. Zaboravi na misao i uživaj u pogledu.

Ranac koji je spremao sastojao se od jedne zakačke koja se dijagonalno kačila na leđa. Imala je samo jednu veliku pregradu u kojoj je moglo da stane tačno onoliko koliko mu je bilo potrebno za trening. Crvena nit prolazila je rajsferšlusom i spajala se sa ručkom koja je svojim crvenim izgledom, davala crnoj možda čak i tamnoj, teget plavoj torbi topliji izgled. Nažalost, kaiš je izgubio svoju primenu, tako da je ofrlje bio zakačen za metalnu nit ispod ručke. Dolazimo do zaključka da je ranac nosio desnom rukom, koja je navikla na raznorazne terete u njegovom životu, takoreći, smišljenom paklu.  

Zbog čega mu se ponovo dešava ovo sve. Dok tajna ponosno pokušava da u vidu pozitivnih misli razgraniči današnjicu, njegova ličnost se razdvaja na histeričnog i zabrinutog. Čitav dan je proleteo u magli, no jedna spona je uticala na mnogo toga. I dalje ne može shvatiti... Niti razumeti.

Ponekad poželi da usputnim koracima zahvali sudbini, ili možda nekoj uzvišenoj sili, Univerzumu koji mu je pročitao frekvenciju misli i onda je nastupio zakon privlačnosti koji je spojio njega i nju. – Slučajno! Ne veruje on u te laži.

            Dok su bele pahuljice dodirivale prljavi asfalt čineći sa njim još samo jedan vid kontrasta u prirodi i društvu, njegova misao je tekla dijagonalno ka njoj. Želele su ga utvare koje su otvoreno pokazivale svoju privrženost. A on oduvek otpada kao najgori odmetnik.

            Zbog čega se zaljubi u svaku devojku koja mu pruži bar delić pažnje? Iako ga ništa ne vezuje za nju, njegove spone se šire ka njoj. I onda dođe druga. Stalno je neka kombinatorika u pitanju. Ali proces je isti. Mada, ko i ne bi poželeo tako fina bića.

            Ovoga puta je izneverio sopstvena očekivanja. Šta je uopšte želeo? I zbog čega se oseća iznevereno? Još jedan dan. Samo je on bio potreban. Blistaju januarske noći. Podsećaju na zaboravljene predrasude. Da, njih je najlakše pretvoriti u zabačene misli.

            U očima naziru se dva lika. Jedan koji zna, drugi koji ne zna šta ovaj prvi zna. Ponekad obojica nastupe. Tada haos postaje jedini izlaz.

Ušla je, okupirala mu je maštu i ostala je samo slika osmeha. Ostatak večeri sanjao je. Na vratima je pisalo, Stani, ono što poželiš ostvariće se. Odjednom je previše toga počelo na pamet da pada, novac, slava, sve one materijalne stvari koje su kao potrebne, no glavna želja nije imala veze s tim. Želeo je nju, možda čak i više nego što bi trebalo, ali on je i imao, bila je njegova, no trenuci pored nje, zaboravljali su časovnike, a te iste satove i brojeve na njima nisu trpeli ostali koji su bili van tog začaranog kruga. Pitao se zašto se dani igraju sa njima, a noći brzo padaju. Pitao se zašto ljudi očekuju da vreme ograničava strasti. Poželeo je svet samo za njega i nju, u kojem sekunde traju satima i gde bi napokon mogli da uživaju, bez opterećenja. Vrata je dodirnuo i prošao je kroz njih. Sa druge strane stajala je gledajući ga svojim blistavim očima. 

-Zaboravi. – Reči su izletele kao beskrajni talasi. Žutom svilom bila je okićena. Stajala je kao kip, izvajana. Čuo je šta je izgovorila, no znao je da želi da kaže nešto drugo. Nešto što je tišti. Crvenilo u obrazima je otkrilo. Oči su joj sijale a nigde svetla nije bilo. Izgleda da je lukava, nikada nije primetio tu osobinu kod devojke. Mada i bila je drugačija.

Šta da joj odgovori? Misli mu tumaraju. Spojene senke ne dozvoljavaju mu da izgovori ono što misli; ono što želi. Okiva ga osećaj kao da ne misli ono što želi. Šta je bitnije, misliti ili želeti? Jedna strana bi sada pobegla, kiša bi je odnela i oprala. Ostala bi samo fleka, ono što ljudi vide a ne ono što je on. Onaj drugi deo bi zaboravio i nastavio dalje. U tom slučaju osećao bi se svemoćno i nemoćno u istom trenutku. Zar to ipak nije suština.

            -Ne verujem da ću ikada moći. – Zašto je ovo rekao? U priči bez pričanja; u snovima dok je leteo bez puta. Dok je tumarao sam i nepostojan. Šta je rekao? U pesmi bez početka i kraja. Granica je nekada bila misao, sada je deo života, puta. Koji ga je Đavo naterao da sve ovo uradi! Da posustane i da ne zaboravi. Neke stvari se ne zaboravljaju. One koje tumarajući grizu jedna drugu, dok ne ostane samo jedna stvar za koju se vredi boriti. Za trenutak je pomislio da je to ona, ali ga je brzo u to razuverila.

-Sve što sam uradila, bila je greška. Oprosti mi. – Rekla je ne gledajući ga u oči. Gledala je kroz njega, u nekog drugog. Kao da je i on ovde, ne napušta je ni u mislima. Koja patetična zavrzlama. Za rukav ga je povukla, ali je isti rukav i iscepala. Sada je ostao bez rukava, a ona bez svog dela.  

-Ti si moja greška. – Rekao je i ispario je. Crne misli ostale su u prostoriji, a senka koja ga je pratila pomno je postala deo samoće. One divne koja vraća u mladost. Možda će biti zanimljivije, tešio je sebe dok je koračao po mračnom tunelu. Kažu da je svetlost na samom kraju, ali gde je kraj. Ko čuva zatvor od zatvora? Ko zna gde je prekidač? Jedino što postoji to je rupica na zidu, koja mu dozvoljava da gleda izvan i da se divi prelepim odsjajima zraka koji ga svakim novim trenom podsećaju na ono što je bio.

            I dok sedi u tmurnoj besmrtnoj noći, piće prinosi ustima i izgovara glasno i gromovito.

            -Možda ja stvarno nisam sposoban za osećanja. – Jedan srk ga je odveo u beskraj. Grč u grudima sa potajnom srećom. Novi mrak je presreo stari. U hodniku starih sećanja, osetio je njen miris ili su to samo cvetovi mladosti, koji ga vraćaju u onaj trenutak kada se promenilo sve.

Probudio se!

III - RAZBIJANJE ILUZIJE

Zvuk, kao bezbroj pisama koje vetar piše, ljubavnicama i pesnicima. Mističnim kolutovima, šiljate stene podsećaju na mir. Sakriven u bašti plodova, sedeo je i zapisivao reči. Pretvarao misao u san. Zbog čega ih je stvorio. Da li zbog sebe ili zbog toga što mu je priroda pripremala dugogodišnje prijatelje. Postoji naravno svet u kome se sve vrti oko njega. Naravno, da je on bolji od ovog. Bar je on tako mislio, dok je pisao. No kraj ga je naterao da se zamisli. Da zaboravi.

            Zašto ovo nije tragedija? Zbog čega bi ubio delove, kada bi mogao da preuzme sve na sebe. Svet ravan ludilu, takav mu je trebao. Nije bio lud, pa nije ni gledao.

            U njegovom svetu ljudi pate i dalje, njihova realnost nije najzanimljivija, svakako... Ali zajedno drže se do poslednje tačke ključanja i propadanja i besnila. Gde je taj zanimljivi kraj? Gde je ono što će pamtiti?

Poželeo je uplakano da prihvati svoju sudbinu. Na kraju krajeva, to mu je jedino i preostalo. Taj izgubljeni dah, nepostojani puls i pogled ka spajanju dve najlepše reke. Taj prizor uznemiravao je njegov duh, ako ga je uopšte i imao.

            Na koži sadržao je obljeske mističnosti. I dalje je krio svoje postojanje među pristalicama. Sedu glavu obuzimala je mrtva krajnost. Završavajući posao krenuo je ka drugom. Nije bilo vremena za predah. Biće, govorio je. Svako će se odmoriti jednom. Na samom kraju. Da li vredi onda odmaranje na ovim stepenicama života. To je greh, pričao je, preispitivanje granica je, u nekom smislu, čovekova jedina mogućnost. Možda će zaboraviti...

Među uglađenim odelom i diplomom filologa, noć je iziskivala iz njega svaku kapljicu znoja i tako je padajući u reku taj znoj postajao jedno sa tekućom vodom. Iz slavine je izlazila njegova pristojnost. Radivši kao konobar menjao je jedan dan za drugi, noć za kvalitetni san tokom dana, za vreme prvog posla.

            No most je osetio još jednog ronioca. Sa vrha je dopuzao do dna. U vodi je samo pitanje vremena.

            -Plašim se za tebe, Vojvodo? – Iluzija se oglasila.

            -Ne brini se, kraljice moja, završiću kao i svi ostali.

            -Kako?

            -Kao beskućnik. Idem u vodu da preispitam svoje postojanje.

            -Nemoj.

            -Zbog čega? Tebe možda? Jeste, ja i da volim nekoga to ne bi bila ti.

            -Čak ni ja?

-Imaš preveliko mišljenje o sebi, ne volim te, gledam te zato što moram. Nažalost, život nam nije uvek saputnik i drug, već najveći neprijatelj. Ja sam odavno shvatio da je deviza budi svoj otpala u samom korenu. Možda se vezuje za mladost, buntovništvo i haos, ali sve je to propala priča. Glumi, draga moja. Pretvaraj se da me voliš, ali znaj šta je pretvaranje, a šta ne. Ne mogu biti svoj, izgubiću mnogo toga, na kraju i sebe. Ne smem biti svoj. Moram glumiti, moram se održavati u životu u odnosu na situaciju, a ne na sebe. Ko sam ja, ako ne glas koji iz malog mozga prelazi u materiju. Ko si ti, ako ne povratna reakcija toga. Zašto bih bio iskren prema tebi? Da bi me odbacila u prvom krugu? Ne želim izgubiti ovaj meč. Revanša nema, zapamti to. Ne dozvoli da te savladaju emocije, budi jača od njih. Zamrzi ih. Ukopaj se u rupu i čekaj svoj obljesak. Prema licemerima budi licemerna, prema dobrima budi dobra, prema lošima budi još gora. To se očekuje od tebe. Da budeš i protagonista i antagonista i na samom kraju još jedna uzvrtela duša u lavini nazvanoj svet. I nemoj plakati, zbog istine, plači zbog svih laži kojima te prosipaju i kojima prosipaš. Ali ostani čvrsta, ne dozvoli da vide tvoje slabosti, na prvom ćošku će to upotrebiti protiv tebe. I ne zadovoljavaj se malim stvarima, čuvaj u glavi prisebnost i budi srećna što postojiš. Jer ti kao i ja, smo bačeni na ovo mesto čisto iz zezanja. Razmisli malo bolje. Da li si nekada osetila emociju prema malom mravu ili muvi, ili si ih krvoločno ubila samo zato što možeš. Zapitaj se ko gazi po nama? Zbog toga nema izlaza, zbog toga nema zanošenja, ostani sama u svojoj glavi, budi sa nama i zaboravi. Prosto je. Na tebi je da izabereš.

            -Zbog čega si skočio?

            -Zbog toga što sam shvatio ovo sve. Celog života sam tražio put ka znanju, ka shvatanju jednog idealnog sveta. Ne, on nije takav. Nije nikakav. Sve ovo što ti poveravam radim zbog toga što verujem da ti možeš. Jer ja nisam mogao. Stvarno nisam...

            -Ali ja ne postojim, Vojvodo. A ti i dalje pričaš sa mnom.

            -To me poražava još više. Jedinog sagovornika nalazim na samom kraju, gde? U česticama. U sebi! U Iluziji! Ej, još uvek si tu, zar ne? Ne ostavljaj me? Molim te! Ostani, bar za kraj. Iluzijo!

            -Tu sam ne brini.

            -Taman sam pomislio da sanjam. Vidimo se, čućemo se. Došlo je vreme i ja da se odmorim.

            -Pomisli na druge.

            -Na njih i mislim, zbog toga i nestajem. Ne mogu oni sa mnom. Previše im unosim negativne energije. Šta sam ja drugima dobro učinio?

            -To samo ti znaš?

            -Zbog toga sam i skočio.

            -Vojvodo, nemoj da gubiš dah. Izroni...

            -Iluzijo, zauvek ću te voleti...