Pritajeni zaborav
Uspela si. Dok si sa namerom držala slike ispod rukava, gledajući potajno, krajičkom oka svet kako spava. Ja sam te tada dodirnuo, ali nisam imao tu moć da ti promenim izraz lica. Previše si složena, ali u suštini si prosta. Nekim ljudima. Otvaraš se lagano kao slikovnica, iz tebe izlaze dvosmislene prevare koje imaju i treću smisao, koju samo ti znaš.
Eto pesme su počele da se pišu, znaš li šta to znači? To znači, da ćemo uskoro promeniti nešto. Rušićemo zidove koji nas okružuju i pravićemo novi, zajednički zid. Ne plaši se, nije to veliki korak, sve je to prenatrpano lažima, lošim iskustvima prerano bačenim među ljude. Nismo mi spremni da prihvatimo nešto novo, previše smo ubeđeni da je ono staro najvrednije. Ono što nas čini ljudima a ne ono što ćemo biti. Jer budućnost je relativna, kao i teorija relativiteta, samo što smo ti i ja nekako van svega toga.
Nas ne zanimaju poprečni preseci i izbirljivi gosti. Mi prihvatamo svet kakav jeste, zajedno. Ili je bar bilo tako nekada, što ne znači da neće biti. Međutim, kao što sam rekao, lakše prihvatam ono što je bilo nego ono što će biti. Što znači da ću nestati, kao zaborav pritegnut. Osećam se kao lađa na sredini mora, prepuštena samoj sebi. Ti si vetar koji me gura, povuci me ka pučini da zaboravim.
Toliko o tome. Sedeo sam na ležaljci u pesku i sećao se nje. Pokušavao sam da pretopim neka osećanja, međutim, sve ostaje kako i jeste. To je prokletstvo čovekovo. Rekla mi je nemoj da ideš za mnom, i ja sam je poslušao. I tako, nestala je, a ja možda i čekam da se ugasi svetlo i da počne projekcija koja uveliko traje.
