Život je izabrao heroja
Godine su prolazile i mali dečak postao je čovek. 1960. godina, procvat muzike, misli, želja. Sinhronizacija ljubavi. Plato je mirisao na travu. Da, na onu travu koja se pominje u Bibliji i u Homerovoj Odiseji. Ljudi sa šarenim krpama i dugim kosama delili su cigaretu sreće koja ih je pretvarala u labudove.
A, u drugom delu Beograda, na Slaviji, jedna majka doživela je najveći bol i najveću radost u isto vreme. Još jedan mali život. Jedna kap sreće pretvara želju u sistem, a sistem u običnu dranguliju, zvečku, saksiju. I to dete će voleti, grešiti, tući se zbog svojih ideala. I to dete će zaboravljati, pamtiti, masturbirati i misliti. Još kao mali bio je specifičan. Beba sa crnim belegom na guzi, deklarisalo ga je među posebnima, što i jeste bio jer je bio mlad.
Stan na Slaviji pretvorio se u igralište. Taj isti stan je njegov otac Radivoje, dobio kao počast komunizmu. 1943. borio se sa Titom ruku pod ruku, to je pričao svome sinu u kasnim noćnim časovima nespavanja. Iako je bio, u jednu ruku, običan ratnik, borac, Radivoje je imao i senzitivnu stranu. Pisao je često pod raznim imenima, članke u novinama. Niko to nije znao osim njega. Najzanimljivije bi bilo kada bi osporavao svoj tekst. Pogledao bi Politiku i ugledao jedan od svojih tekstova, najčešće pod imenom Boris Miletić. Uzeo bi u ruke i krenuo javno da ismeva i da pljuje svoj rad. To je, u suštini, radio namerno, jer bi tada video šta drugi ljudi misle o njegovim tekstovima, i koja je njihova poruka što se tiče svega. Jer poruka je jako bitna, ona menja čoveka. I tako, nekada bi ljudi branili taj tekst kao da su u njemu postojale neke dubiozne istine. Ispunjavala ga je ta dupla uloga. Govorio je da čovek glumi od prvog udisaja, od prvog udarca po dupetu počinje životna uloga, koja se nikada ne završava. Epizode se nastavljaju, vremenom dolaze novi ljudi, nove uloge, loši nastavci ili dobri počeci. Tako bi hodao gradom ili sedeo u gradskom prevozu i posmatrao, glumio. Nekada bi bio seljak, nekada gospodin, nekada rudar, nikada ne bi bio on. Ko je uopšte bio on? Verovao je da se čovek ne može definisati kao jedna uloga, jedan karakter, već je čovek čitav film različitih karaktera u kojoj preovladava jedan u zavisnosti od situacije. A voleo je ženski rod. Doduše nije voleo mršave devojke, već kada ima za šta da uhvati. Nije bio ni ružan čovek, za njega su se lepile prelepe devojke, koje su svi želeli, za kojima su svi žudeli i balili. On je te devojke odbacivao jednim pokretom ruke, uz komentar.
-Nisu one za mene. Lepota je prolazna stvar. Previše prolazna da bi obraćao pažnju na nju.
Pitali bi ga prijatelji i poznanici, zašto ne obraća pažnju na prelepe devojke iz okruženja već samo na popunjene a on bi posle nekoliko viskija uz smeh izgovorio.
-Zamislite vi tu devojku i gde god da je uhvatiš tu je sisa. To je milina ljudi! – Nastao bi smeh i čuđenje, i niko ga ne bi pitao više o tome. Vreme je prolazilo i mlad čovek prestaje biti mlad. Počinje razmišljanje o porodici, o ostvarenju nekih drugih uloga. Dojadilo mu je zabavljanje, nalazio je sebe u potpunoj dosadi. Međutim, život ga je iznenadio kada je najmanje očekivao.
Čuo je hram kako otkucava ponoć, dok je mrtav pijan ležao sa još jednom pijanom devojkom. Još jedna avantura koja je rezultirala onim kobnim rečima, kojih se svaki muškarac boji. Dve reči koje menjaju sve, sve što je bilo i sve što će biti. Kada sadašnjost postane daleka budućnost, a prošlost se zaboravi. „Trudna sam”. Osetio je teskobu koja je rezultirala napadom panike i odbrojavanjem do sledeće uloge. On tu devojku nije ni poznavao, u njegovoj glavi ona je bila samo maramica koju bi bacio posle upotrebe. Osećao se kao da je on bio maramica u ovoj situaciji. Kada je saznao da je buduća majka ćerka jednog od visokih funkcionera, nezvanična desna ruka Titova, shvatio je da nema zezanja, i da bi trebao da odgovori na poziv. Svoj šarm i uticaj je upotrebio da bi primolio oca da je on savršen za njegovu ćerku, i uspeo je. Venčanja nije ni bilo, potpisi su bačeni na astal i sve je preko noći nestalo jednim dodirom ruke. U takvim okolnostima rođen je Miloš.
Što se tiče majke, njeno ime je bilo Eva. Kao prva žena, nazvana devojka, od nje se očekivalo mnogo, nažalost sve je stalo na očekivanju. Ne baš bistra, razmažena princeza kojoj je sve bilo servirano na zlatnom ovalu pretvorila se u prelepu devojku. U svojoj mladosti proputovala je svet, učena je raznim manirima, kraljevskim vaspitanjem, ali priroda čoveka se otkriva tek u trećoj deceniji života. Promiskuitet i bahatost, hedonizam po definiciji pravili su od nje marionetu, lutku koja kada popije gutljaj alkohola postaje najveći trulež koji se može porediti sa devojkama iz Picinog parka. Već sa petnaest godina klatila se na plaži u Hrvatskoj. Nije ni znala kako se zove odabranik, osećala je samo da je taj prvi orgazam promenio i nakon toga živela je zbog tog osećaja. Nema potrebe opisivati njen seksualni život, trajalo bi mnogo. Na primer, volela je da kontroliše čoveka, da ga noktima izgrebe po leđima i ostavi beleg svoje strasti. E sada pitanje, kako je znala da je dete njegovo? Nije znala, ali joj se on nekako najviše svideo, a kada se već to desilo zašto to ne bi bio on. Kada je shvatila da joj kasni, i da se nešto loše dešava, posavetovala se sa služavkom u kući, jedinom osobom koju je volela. Služavka ju je savetovala da napravi listu ljudi sa kojima je bila i da sistemom eliminacije dođe do rešenja. Shvativši da je možda Radivoje taj koji je začetnik svega, iznenada mu je došla do stana i rekla mu to u lice. Prvo upoznavanje bilo je uz dodire zvona, drugo pri saznanju. On je to na početku jako teško prihvatio. Videla je u njegovim očima razočarenje i strah, ali posle par dana taj isti uplašeni čovek je molio oca za njenu ruku. Venčanje je prošlo kroz nju, nije bila od onih devojaka koje maštaju previše, živela je zbog zadovoljstva sada i odmah, mislima se ništa ne postiže. Nije ga volela, nije bila sposobna za ljubav, taj voz je nju zaobišao i preleteo. Ona je stvorena zbog požude a ne ljubavi. Možda ga je i zavolela vremenom, ali branila se time da je to sve samo navika. Odmah mu je rekla da je jedan muškarac ne može zadovoljiti do kraja, koliko god da je bio dobar, imali su neku vrstu otvorenog braka sa dozvoljenim skretanjem sa puta. Što se tiče Miloša sa njim vreme provodila nije, dok ga je dojila i to je to. Otac je bio taj koji pretvorio Miloša u čoveka.
Časovnici su nekako najviše bili zastupljeni u Miloševom detinjstvu. Posmatrao bi kazaljke kako se spajaju i razdvajaju beskonačno puta. Ispitivao bi mehanizam, dodirivao bi kazaljke i tada bi imao osećaj kontrole vremena. Svaki sat u njegovoj blizini je žurio, što je on namerno postavljao. Znao je da tačnost ne određuju kazaljke, niti brojevi, već struktura samog sata, taj mehanizam i zvuk sekundare. Govorio je da čovek određuje vreme a ne vreme čoveka. Nije želeo da poštuje unapred određene norme koje bi ga ograničavale u dvadeset četvoro časovnom bunilu, već ih je prekidao svojim kontrolisanjem časovnika. Takođe je mislio da je vreme nepotrebno, i da bi svet bolje funkcionisao bez vremena. Više bi bilo interakcije među ljudima, ne bi nas kazaljke ograničavale i matematička slova koja nemaju smisao. Sećao se crtaća sa Duškom Dugouškom kada stoji na senti leda sa malim pingvinom. Kada mu taj isti pingvin govori da dan traje šest meseci, taj život bi mu odgovarao. Više bi se cenili, na primer, zalasci Sunca, koji su u modernom vremenu postali kliše. Jutarnji prizori bi se pamtili, čovek bi više voleo. Za punoletstvo otac mu je kupio roleksa. Gledao je onaj sat, kao simbol zaboravljenih briga, proteranih dana. U starijim godinama gledao bi taj sat i plakao, toliko srceparajuće da bi i osoba pored njega pustila suzu. Vreme je samo glasina.
Pred spavanje nikada nije slušao bajke i priče, već događaje sa ratišta. Toliko ih je znao da bi mogao da napiše zbirku o tome. Ali rat kao rat, suština je ista. Još od Trojanskog rata pa istorijom nizvodno do II svetskog, nije bilo nekakve značajne promene, čak su akteri samo menjali uniforme. Izgled je bitan, estetika rata se nikada ne posmatra. Ta pojava ljudi koji kao mravi po kiši, sa usijanim šlemovima raznih boja koji svetlucaju u odnosu na prirodu. To grupno posmatranje postaje previše dvosmisleno.
S jedne strane to je grupa ljudi sa različitim sudbinama, mislima, osećanjima. Razmišljao je da li se nekom od tih vojnika, u sred borbe, pripiša. Da li to onda postaje borba za ideju ili za olakšanje? Te neke individualne osobine i ciljevi, motivi koji pokreću individualca da razmišlja kao grupa, kao čopor.
S druge strane svi ti ljudi posmatraju se kao jedno biće, jedna celina, ali da li je moguće generalizovati stotine hiljada ljudi pod okriljem jedne zastave, jednog cilja i jedne nacije. Da li je čovek sposoban da razmišlja kao kolektiv? On nije mogao ili je baš zbog toga što nije mogao ipak u neku ruku razmišljao.
Sva ta pitanja vrtela su mu se u glavi decenijama posle ispričanih priča. U trenutku skupio je toliko znanja, da je mogao da projektuje sopstvenu priču kroz te iste priče. Samo što bi on bio uvek onaj čovek sa strane, onaj lik što samo posmatra i ćuti. Jer uvek postoje ti za koje drugi misle da su uplašeni, da ne znaju a taj faktor iznenađenja najviše utiče na neprijatelja u borbi. Razmišljao je da baš ti ćutljivi ljudi imaju urođeni instikt preživljavanja, jer oni samo kupe a ne dele sa drugima. Oni mogu biti ili tantusi koji ne govore zato što nemaju šta da kažu ili geniji koji razmišljaju deset koraka unapred. Jer ljudi koji pričaju oni svoje motive i svoje ciljeve izgovaraju odmah, otkrivaju se i postaju predvidivi, samim tim u nekoj teoriji prvi ginu. Poginuti znači nestati a umreti znači biti besmrtan. Gledajući sat na ruci izgovorio je
-Još uvek nije vreme za nestanak. – Poslednja reč je odzvanjala u njegovoj glavi. Taj grandiozni eho pretvorio je od njega pacifistu.
Dok je pisao držao je cigaretu u ustima. Da, pušio je. To je bio njegov jedini porok, alkohol nije trpeo jer nije mogao da kontroliše svoje postupke. Omađijan domaćom šljivovicom postao bi još samo jedan od onih. Ljudi bi ga gledali i smejali bi mu se. Govorili bi, vidi ga ovaj kako se napio. Mrzeo je zamenicu ovaj. To mu je bio izraz krajnjeg dna koji bi ga povezivao sa svim ološima ovog sveta, od Bruklina do Zemuna. I tako pijan uvek bi završio u policijskoj stanici, bez sećanja kako je dospeo na to mesto. Ispitivao bi, potom, ljude, međutim, svako bi neku svoju priču govorio, na samom kraju pitao bi policajca koji ga je priveo i on bi rekao nešto totalno drugačije od svega što je čuo. Iz policije bi ga uvek izvlačio otac s istom rečenicom
-Kako možeš dopustiti nečemu, kao što je alkohol, da te kontroliše, da ovlada tobom. Ti moraš kontrolisati sve to, jer ako dozvoliš alkoholu da te promeni šta će čovek da ti uradi, a veruj mi veći uticaj imaju ljudi nego sredstva koje smo izmislili. – Samo što alkohol stvarno nije mogao kontrolisati, iako je želeo. To je nasledio od majke.
I tako zapalio bi cigaretu samo u trenucima pravog zadovoljstva. To je pokupio od Mersoa, glavnog lika u Kamijevom Strancu, njegovoj omiljenoj knjizi. Čitajući knjigu, sa petnaest godina, uživao je u opisima, u trenutnom stanju, poistovećivao se sa sporednim likovima jer je mislio da niko ne može biti kao Merso. Samo je Merso kao Merso, a možda nije ni on u potpunost bio. Prvu cigaretu je zapalio uz tu knjigu, u trenutku kada Merso pali cigaretu ispred majčinog kovčega. Čim bi Merso posego za paklom Miloš bi ga pratio u istom trenutku. Uzimao je od majke, mahom crveni laki strajk, simbol Holivuda i Amerike. Uvukao bi dim i postao bi Džejms Din, Marlon Brando. Gledao bi u lice Elizabet Tejlor, sočno bi je poljubio, uhvatio za butinu ali na samom kraju bi se probudio iz sopstvenog magnovenja. Uvukao bi poslednji dim i ugasio bi cigaretu u pikslu u obliku crnog rols rojsa. Hauba je bila u vidu tabakere, a gepek piksla. To je njegov otac, navodno, dobio za proslavu pola veka od rođenja, od poglavara tadašnje države, Tita lično. A to je on navodno dobio od Kastra, ali ko će znati. Ni on, ni Tito, ni otac, a verovatno ni čitalac ovih zapisa.
Prvi put je osetio poriv za devojkom sa trinaest i po godina. Išao je na more sa svojima u Grčku. Krf, kao za vreme Velikog rata. Poistovećivao se sa žrtvama bačenim u more, plava grobnica mirisala je na luksuz. Na pozlaćene manžetne, kvake, vrata od mahagonija i na kraljevski apartman za elitu. U tom hotelu susreo je devojku sa pegama, crvenom kosom i telom kao one glumice, sa blagim oblinama. Po izgledu delovala je starije a i ona sama imala je petnaest godina. Grudi koje su kao dve dinje štrčale, čvrste i lepo raspoređene. Ispupčena guza mala, mesnata, jakih butina. Kada je ugledao uzbudio se a ona se stidljivo nasmejala. Ponos je postao krut, zamišljao je kako prodire u nju. Za sve su bile krive kasete koje je gledao i koje su ga uvele u pravila desne ruke. Te noći nije mogao da se obuzda, slušao je more kako se povlači i odlazi. Zatvarao bi oči i video bi njeno lice kako se smeši. Sledećeg jutra ležala je na plaži u kupaćem kostimu i naočarima za Sunce. Ušao je u vodu i osetivši vodu kako mu mokri dlačice zagledao se u lepoticu. I ona je krišom posmatrala njega. Pretvarao se da roni, da uhodi dubine, u suštini, samo je čekao da ga ona primeti, bar malo. Na kraju je ušla i roneći stigla je slučajno, ili namerno, do njega. Odjednom je izgovorila.
-Gledaš me? – Koketno je prišla, kao da je bila već iskusna.
-Gledam te.
-Da li je to lepo?
-Lepa si.
-Ne govori gluposti.
-Koje gluposti?
-Eh, još uvek ti ne znaš. Mali si ti, porašćeš.
-Ali, lepa si.
-I ti si sladak. – Nasmejala se i otišla. Sledećeg dana na toj istoj plaži, u jednoj pećini stapali su se u zagrljaju. Nikada je nije video posle toga, a ni ime mu nije rekla. Celo letovanje proveo je s njom u mislima. Ona mu je uspostavila ukus. Crvenokose devojke najviše su ga privlačile.
Majka mu je umrla kada je napunio devetnaest. Pravo je čudo jer nije ni suzu pustio, njegova majka bio je otac. Nije on imao neku komunikaciju sa njom, ili bolje rečeno ona nije imala sa njim. Ponašala se prema njemu kao prema ljubimcu, novac je bio jedini znak pažnje. Svaki razgovor počeo bi sa ili imaš ili koliko. Od njegovog rođenja ona se kao smirila. To je trajalo godinu dana. Nakon toga vratila se na staro, uživala je u ono malo života što je imala, punim plućima do kraja. Pila je konstantno ali ni to je nije zadovoljavalo. Pošto se kretala sa bogatim društvom katkad bi uzela kraljevski asortiman droge, kokain čistunac, Kastrov lično. To joj je postala navika. Vukla je linije konstantno. Svoj život je posvetila zadovoljstvu, tako nešto ne traje dugo. Pravila bi razne ekcese, postala je agresivna, paranojična, do trenutka kada su je dijagnozirali rakom dojke. To je bila presudna rečenica u životu, koja je probudila kao uspavanu lepoticu iz magičnih stega droge. Poslednjih godina želela je da sve što je uradila loše promeni, međutim, bile je kasno. Miloš je već bio izgrađena ličnost koja se stidela svoje majke. Ona ga je blamirala, spavala sa njegovim drugovima, pravila skandale posle kojih bi on javno ispaštao. Sunce koje je zasijalo lagano je nestajalo a zalazak doveo je mlaki plač prijatelja pri treskanju ruku i redovnom odlaženju u toalet zbog popravke. Otac je posmatrao ovo sve kao još jedan od njenih trikova, kao da je očekivao da odjednom ustane i napravi haos, žurku života. On je patio u sebi, ipak vreme ih je spajalo. Znao je da je on sa njom imao više nego što je iko imao. Znao je da se posle svakog švrljanja ona vraćala u njegovu postelju, gde je postajala samo njegova. Njena smrt preispitala je Miloševu egzistenciju. Svi oko njega posmatrali su ga sa sažaljenjem, on nije želeo da bude u očima drugih osoba onaj kome je majka umrla jer smrt je za njega bila prirodna stvar. Ljudi previše banalizuju tu ideju, religija je sve to prenatrpala. Znao je da će jednom doći svačije vreme, bez obzira na sve. Obično jedino što ostaje u sećanju o priminulom su ti poslednji dani. Nije želeo da njega pamte po smrti, već po životu, jer život je jednako sećanje.
Život je proveo u kući na Dedinju. Prostrana kuća od 500 kvadrata, davala je luksuz u njegovom životu. Tu kuću je mladom bračnom paru poklonio deda od srca. Nakon toga je umro, a njegovoj sahrani prisustvovali su svi najveći. Nije imao neke uspomene sa dedom, kada je on imao pet godina umro je. Više ga je znao iz priče, mada nisu ni pričali toliko o njemu. Slike su imale svoju priču, i to je to. Imao je sobu za igranje, za spavanje, trčao je po kući bez prestanka, svoje dadilje, služavke. Ali, nisu ga razmazili. Dobijao je tačno koliko treba, i nuđeno mu je da raspolaže sa tim što ima. Najviše je voleo hodnik koji je podsećao na one velike kuće u hororima sa velikim stepeništem koji vodi u levo i desno krilo kuće. Ulazna vrata su gledala na stepenice. Na podu nalazio se tepih modro crvene boje, boje krvi. Razni motivi, antički, antikvinteti, skupocene slike postavljene duž cele kuće. Izbrojao je, kuća je imala dvanaest soba, tavan i podrum. Na prizemlju nalazio se hodnik, levo od stepenica jedna dnevna soba a desno dve sobe od posluge. Prvi sprat, desno, soba roditelja, kuhinja, i jedna mala sobica. Levo, dve sobe za goste. Drugi sprat, levo Miloševa soba, soba za igranje, bivša dedina soba, desno jedna soba koju nikada nije otvarao. Na tavanu nalazile su se razne nepotrebne stvari, ukrasi, odeća, a u podrumu, vino staro stotinama godina, razni sirevi, rakije. Svaka soba je imala svoje kupatilo. Voleo je svoju kuću. Dovodio je društvo i stalno su se igrali, toliko je bilo prostora. Zavideli su mu na kući. Spolja je delovala kao dvorac, sa nekim oštrim kulama različitih boja. Zanimljiva mladost.
Osnovna škola Vladislav Ribnikar, francuski jezik od početka do kraja. Nije on odlučio o tome. U tu školu išla je elita i njega su smatrali elitom. Taj mermerni pregib između spratova, boje koje su se pretapale uz francuski akcenat matematičkog zbira i hemijskog pojma. Jedno volim te upisano na sred klupe, koje je posvećeno svim crvenokosim devojkama. A on je mislio na jednu. To je bila neka igra reči, potraga kipova koje je skamenio on sam. Ukori i dranja profesora, Hej Sloveni na početku svakog dana ulivalo je tu neku nacionalnu svest u male mozgove tek spremne za učenje. Jer ljudi su mislili da su dečiji mozgovi glina, plastelin koji profesori oblikuju i šalju dalje na još oblikovanja do stepena generalizacije, i posmatranja ljudi kao kolektiv. Jer to je suština u komunizmu, svi smo isti samo je On drugačiji i On oblikuje. Deca ambasadora, stranih državljana, jedan crnac iz Kenije u njegovom razredu, i ime osnivača najtiražnijih novina u kojim je njegov otac pisao. Sve su to detalji koji su mislima dopirali do unutrašnjeg sluha junaka, protagoniste. Dalje školovanje odvijalo se po pravilu, osma gimnazija, malo niže od Ribnikara, odsek za francuski jezik. Ta neka proterana mladost koja se kosi sa dubokom starošću. Jer Titova omladina je bila omladina, a Miloš je mnogo voleo Tita. Jer za njega sve je bilo bajno u tim trenucima. Život je pustio pipke i dodirivao sve što je mogao da dosegne, a jednom tinejdžeru dostupno je bilo sve. Svaki oblik zabave, život bez granica, u granicama normale. Jer težio je normali. Posmatrao je svoju majku koja nije bila ni blizu normale i oca koji je bio normalan, on je želeo da teži normali. Da bude nešto između, nije mu se sviđala krajnost a ni normativni život.
Kada je imao devetnaest umrla mu je majka, a kada je napunio dvadeset umro je Tito. To nije mogao da preboli. Činjenica promene, život mu je promenila. Krupne suze dodirivale su kolena dok je cela Jugoslavija patila za njim. Tužna promena naterala ga je da posustane. Plakao je, nikada nije bio tužniji. Toliko nije plakao pred majčinu smrt. Ljudi sa strane su ga posmatrali sa velikim odstojanjem. Previše je shvatio lično smrt predsednika. Verovao je da samo on ima prava da tuguje zbog njega, a u suštini, bio je u više milionskoj seti. Čamotinji koja ga je presavijala i pretvarla u deo skupine, ne više u onog individualca već u čoporativnog čoveka, jednog jedinog. Od tog dana sve se promenilo, život više nije bio isti. Neki su govorili, sve je isto samo njega nema, neki su tugovali u sebi, neki na glas a neki su tu svoju tugu i patnju pretvarali u umetnost.
Tek je tada otkrio muziku kao suštinu života. Taj prelaz između novog talasa, omladina i Šarlo Akrobata. Milan Mladenović koji svojim melaholičnim, emotivnim glasom dopire do publike, Koja koji svojom harizmom i energijom podstiče publiku i Vd koji spaja emociju i energiju i tera ljude na skakanje. Onda su došli Idoli pa Električni Orgazam, sve je to doživeo. Išao bi u Skc da isprazni energiju, da se oseti ponovo živim. Muzika ga je podsticala, skakao je uz ritmove, shvatio je bunt, shvatio je ritam. Želeo je da prvom čoveku kaže, niko, niko kao ja! Da promeni nešto. Jer posle komunizma, dolaze trenuci anarhije. Doba političke nevidljivosti. Početak osamdesetih obeležio je pank, taj pokret koji je promenio sve. Viđenje na svet, osvrt na besne oluje u ljudskim srcima. Jer čovek više nije bio deo čopora, vratio se na početak, na Adama. Muškarci su bili Adam, ali svako svoj Adam, a devojke su bile Eve. Zvuk gitare označavao je taj period. Neki su slušali Alisu a neki Partibrejkerse. E to je bio trenutak kada je to svoje razmišljanje neko izgovorio, neko rekao. Kada je čuo pesmu Hipnotisana gomila shvatio je da postoji još ljudi koji misle kao on. Čuo bi tu pesmu koja bi ga hipnotisala, ali ne bi bio jedini. Potrebno je još njih da bi gomila postojala. Hiljade ljudi u publici, trešenje glavama i zaboravljanje svih ostalih stvari. Jer ništa nije bitno u tim trenucima. Živelo je kao droga u utrobi čoveka, dostiglo bi najveći intenzitet na koncertu na kojima se radilo sve i svašta. Bilo je raznih ljudi, to su bila mesta kao ranije pozorišta. Ako si hteo da budeš viđen i da vidiš odeš u Skc, Akademiju. Devojke, muškarci, taj neki spoj testosterona i estrogena u ekstazi. Zamislite život u ritmu muzike za ples.
Spoj čuvenog i nečuvenog, njegove ljubavi pretvarale su ga u drugačiju osobu, vernu, odanu, previše naklonjenu ka pravoj strani. Bio je ono što se u narodu naziva papučar. Devojke su mu uzimale pažnju, pretvarale dobro u zlo. Prvi put se to desilo sa osamnaest godina kada je upoznao Marijanu, devojku crvene kose i naravi kao njegova prva izabranica. Kada je ugledao postao je očaran, zaboravljen. Sve stvari oko njega, dešavanja, drugovi, sve je pretvoreno u nebitnu stavku pred njom. Držao joj je ruku, gledao je oči njene kako preskaču proplanke, dišu i propinju se. Jer život pruža ono što čekamo, a on je čekao nju. Upoznao je na ulici, nesvesno, ne želeći da je prizove u svoj život. Možda je bilo suđeno, a možda je slučajnost.
Stajala je na ulici. Prolazio je pored nje i nešto razmišljao. Prolazile su mu kroz glavu razne stvari, misli koje bi ga inspirisale da radi nešto drugačije. Čuo je nešto iza sebe, okrenuo se i ugledao nju kako mu se približava. Senke su pale. Ruka mu je zadrhrtala, mislio je da sanja. Da se seća. Dešavalo mu se u prošlosti da halucinira lepi trenutak, ali ova halucinacija je delovala previše stvarno. Kao da je bila tu. Taj miris ga je podsetio na trenutke u Grčkoj, kada je Plava grobnica postala sveto mesto u njegovom srcu. Zaigrao je kao čigra koja se vrti obrnuto od svoje prave ose. Sat ga je stezao, vruće mu je bilo. U sred proleća, na petnaest stepeni on se znojio kao u sauni. Trenuci nekada traju beskonačno. Verovao je da leti, da svojom bujnom maštom konstruiše spoljašnji svet, ali ne, ona je tu. I upravo prolazi pored njega. Šta da uradi? Da li da požuri? Da li da ostane i da pati, da se kaje zbog propuštene šanse? Možda će previše izgubiti, možda je ovo trebalo da se desi. Ona je prošla i zašla za ulicom. Više je senka nije prikazivala. Nema je. Gledao je leđa devojci koju je poznavao ali nije upoznao. Kojoj ime nije znao ali otkucaj srca je pratio u stopu. I nestala je, kao zvezda padalica kasno primećena, pala je i otišla. Svojim putem, nekim svojim životom. Možda se plašila, možda se i ona sećala. Šta je pomislila kada ga je videla? Da li ga je videla? Sve je to bio razum jednog zanosa, da li zanos ima razu? Da li će moći da odgonetne jedinu apstraktnu zagonetku koju želi već godinama da ostavi i da joj se prepusti? Tog dana je gledao u nebo, konstantno. Sa terase u svojoj sobi posmatrao je njen lik u oblacima čudno raspoređenim. Dodirivao je njeno lice prstima, zamišljao je kako svod ne može da opiše trenutni osećaj. Iznerviran i besan zbog propuštene šanse posmatrao je vatru u kaminu i zamišljao je njenu kosu. Vatra koja bukti bez prekida, svitanje koje ga doziva u smirenom prekidu dana i noći. U onom trenutku sumraka, besno je dozivao ime koje nije znao. Život koji nije imao zamišljao je, a onaj koji je imao prepisivao je nekom drugom, jer to nije bio on. Bez nje, sa njom, sve je jedno na kraju. On nije on, ni ona nije ona, zbog toga mu je trebala. Da bi pronašao sebe, i da bi pomogao njoj da uradi to isto. Osećao je da je ona druga polovina srca u njenim grudima. Delovi teže jedni ka drugima. Ako je tako zašto se nije okrenula?
Mučan i sa znanjem da previše razmišlja bacio je sećanje u vatru i otišao na rođendan drugarice. S vinom u ruci, i lepom odelu stajao je ispred vrata gledajući kroz špijunku sa suprotne strane. Vrata su se otvorila i on je ušao među svoje vršnjake, mladiće, devojke. Krajnje nezainteresovano je čestitao rođendan, dao poklon koji mu je pravio teret u ruci. Oslobođen bespotrebnih stvari prošetao se velikim stanom u potrazi za nečim. Jedna soba, druga soba, treća soba, tu je. Gledao je prozor kako blješti. Stajala je i smejala se, sama sebi, gledala je u nešto. Da li je to bila ona? Da! Ta ista devojka zbog koje je prošlost vratio a sadašnjost izgubio. Zbog koje je preispitivao i zaboravljao, stajala je s pivom u ruci i posmatrala razigrane goste. Nije časio časa, prišao je njoj, gledajući je sa dodatkom zbunjenosti, šarma i beskrajnog elana koji mu je izlazio iz glasa. Šaban Šaulić je vodio druge ljude, njega je vodila ona. Reči su postale suvišne, previše drugačije. Nije bilo potrebe razumeti ih. Ti neki vokali i izraz lica pri izgovaranju jedini su način shvatanja sagovornika, i oči. Oči koje ne posustaju, koje gledaju bez obzira na sve. Takve oči uspevaju svuda, takve oči je imao dok je izgovorio rečenicu koja ga je uvela u priču i pretvorila njegov život u trenutke sa smislom. Kao što bi njegov otac rekao, u neku novu ulogu, spremnu i drugačiju, ali njegovu.
-Da se ne znamo. – Sa smeškom je rekao pretvarajući trenutak u nešto mnogo više. Okrenula se pod utiskom rečenice i pogledala ga je u oči. Videla je njegovu nameru, iskrenost koja nepresušno izvire iz njega.
Prošlo je pola sata, držao je u naručju. Mesec ih je gledao dok su usnama brojili pokrete, svirali najromantičnije instrumente. Žurka nije postojala za njih, živeo je samo dodir, miris i ukus. Sporedne uloge prolazile su pored njih, gledajući ih. Neki su se smejali, neki nastavljali, bili ljubomorni ili zezali. Pijani, razdragani, drali su se i pevali. Sve je to stavljeno u drugi plan, u pozadinu. Iza zavese, jer ispred su stajali oni zatvorenih očiju i bez glasova komunicirali. Svake sekunde saznavali su nešto novo, neku činjenicu koja bi ih još više bacala u taj duboki trans i zanos. Bio je prvi maj.
Da li je to bila devojka iz Grčke? Ne zna se, nikada je nije pitao. Sa njom nije postojala prošlost. Život je tek počeo u njegovim očima. I ona je bila sanjar. Ona je osećala isto. Emocije koje su zavladale širile su svoj uticaj okolini. Osećala se ta toplina koja ih je spajala. Ljudi su se osećali neprijatno pred njima, ta emocija pravila je ljubomoru kod drugih. Svitanje dočekano uz pesmu, mrak koji dobija boje besnog plavetnila. Ruka koja miluje i koja daruje. Sve je zapostavio radi nje, drugovi više nisu bili drugovi već smetnje ka njoj. A ona nije marila da sa njim provodi najviše vremena, bila je, takođe, u zanosu. Taj prelepi osećaj nepobedivosti. Nikada ranije se nije tako osetila. Dok je ležala u njegovom zagrljaju osećala se smireno, spokojno. Njegov miris postao je melem, najlepši parfem. Ruke su se spajale u neprobojnoj matrici. Smisao je postao drugačiji, vreme je prestalo da postoji. Ovaj trenutak je čekao. Dobio je ono što je želeo, dan koji traje kao večnost i noć koja se ne završava. Jer ipak to je sve život.
Hodao je neprestano tom istom ulicom, u kojoj je video. Posmatrao je ljude okolo, želeći da vidi još nekoga. Blizu te ulice živela je ona. U stanu u kosovskoj ulici, na trećem spratu, stančić za studente. Inspirisala ga je svojom pojavom. Sve je bilo u pravom redu. Te neke sitnice postavljene, na mestima, izbacivale su dodatnu smirenost i harmoniju mestu. Prozor u sobi koji gleda na skupštinu, u punoj silini, one kule koje dodiruju nebeske svodove ovde na zemlji. Sedeli bi i pričali, noćima, danju. Njihov život se odvijao previše smireno, nije bilo prenatrpanosti, napetosti, sve je nekako prolazilo i išlo svojim tokom. Studirala je Akademiju Lepih umetnosti, slikarstvo. Bila je prava umetnička duša, dok je posmatrala Miloševe crte lica, pri svakoj emociji. Pri zanosu, pri pričanju. Terala ga je da joj pozira. Satima je razgolićen stajao čekajući sliku koja će označavati njega kroz njene oči. Želeo je da je prihvati, da je dodirne, da svoju misao pretvori u zaborav. Dešavalo mu se da je uhvati u razmišljanju, da vidi izraz koji nikada video nije. Da spoji žutu i plavu i da nastane zelena koja smiruje, koja pretvara ljude u ljubav, a ljubav u život. Jer jedino tako taj zanos može opstati.
Što se tiče zanosa,naučio je da ga pretvara u nešto drugo. U misli koje se nadovezuju pukom činjenicom da je upisao jedini fakultet koji je voleo, ali ni to nije mogao da kaže da voli. Voleo je samo nju, to mu je prolazilo kroz glavu, ali taj fakultet ga je ispunjavao, pretvarao u vrednog čoveka. Nije bio jedini, hiljade ljudi godišnje prolazilo je tim fakultetom, ali verovao je da niko ne oseća tu strast prema tome, više od njega. Pravni fakultet. Da, to je onaj fakultet koji ljudi upisuju kada ne mogu ništa drugo, kada im to jedino preostane, ali on je znao da će to upisati. Njegovo pripremanje trajalo je godinama, sistem koji ne greši ga je fascinirao. Svaki tok misli koji generalizuje ljude, i koji dozvoljava apsolutnu kontrolu nad njima, taj sistem je pravičan sistem. Nije imao problema sa ispitima i predavanjima, njegove ambicije su ga gurale ka naviše. Posmatrao je sebe na dnu, jer jedino tako imaće ambicije i motivacije da napreduje. Nije želeo da upadne u normalnost, u ono što ljudi zovu obično, želeo je da živi u superlativu da ga se neko seća i posle sećanja. Profesori su obraćali pažnju na njega. Uspeo je da bude primećen u reci ljudi sa različitim odgovorima, stvorio je istoriju, istorija ga je pratila. Sistem koji funkcioniše bez ljudi, čekao je čoveka da ga promeni. Titova smrt ga je podstakla i dala mu je ambiciju da napreduje, da on ostvari tu poziciju. U svojim mislima poredio je Mersoa i Tita. Govorio je da je Tito Merso na vrhu, a da je Merso Tito na dnu. Ali to konstatacija je imala previše rupa u sebi, tako da nije mogao da ostane pri njoj u svojoj kasnoj budućnosti. Živeći život između snova, sa Marijanom i rimskim pravom, pretvarao se sve više u samog sebe. Na samom kraju i to postaje izazov. I dok je slušao kvalitetnu muziku i pretvarao današnjicu u motive, dok je sedeo sa njom i pričao pretvarao današnjicu u zanos, i dok je sedeo uz knjigu pretvarao je današnjicu u činjenice. I to sveto trojstvo ga je vodilo, osamdesetih godina dvadesetog veka. Njegove prekretnice u životu. U slobodno vreme ispisivao je stranice svoje filozofije, pretvarao je misli u reči, jer jedino ono što je zapisano živi i posle života. Smisao je krio u drugima a tražio je u sebi.
Sve u roku, sa 24 godine završio je pravni fakultet, sa ocenom 9.2. Njegov uspeh je bio njegov uspeh. Tada je pretvorio pokrete u presek i postavio pitanje vredno življenja. Krv se zgrušala, zavese su promenile boju, Sunce je dozivalo prastare pisce da se jave i vrate, politika je uvodila nove osobe a život je postao samo jedna nerešena rubikonova kocka. Tu kocku je rešio pitanjem Marijani, jedne večeri u Maderi, na kolenima.
-Marijana, sada je trenutak da te pitam, želim da provedem ostatak života sa tobom. – Gledala ga je zadivljeno, uplašeno, sa suzama u očima. Zatvorila je oči, otvorila ih je i nasmejala se. Reči više nisu bile potrebne, ostala je samo pesnička metafora jednog života razdvojenog u dva. Venčali su se kako dolikuje sa velikom svadbom i zvanicama. Marijana je bila poreklom iz Pule, kada je čula njena rodbina za ovu sudbonosnu vest, svi su dotrčali kao da žive na deset kilometara od Beograda. Trista zvanica, s jedne strane njeni s druge njegovi. A datum venčanja, prvi maj. Kao prvi trenutak kada je video, kada je upoznao.
Otac koji je sa prikrivenim suzama video sebe u sinovljevom liku. Sećao se trenutaka kada je on bio u istoj situaciji. Mada nije moglo da se poredi. Možda je presudnu ulogu u njegovom venčanju igrala činjenica da je Eva bila trudna. Možda bi nastavio da juri bucmaste devojke da se to nije desilo. Verovatno, ko će znati. Radovao se što je krenuo ovim putem, što je nova epizoda drugačija od stare, sa nekim naznakama ali sa svojim središtem. Sviđalo mu se što je nova uloga drugačija od ostalih, što sav ovaj cirkus nije namenjen njemu, ipak on stari postaje lako lomljiva grana. Nije on to još uvek bio, imao je veru u sebe. Od kada je umrla Eva, družio se sa nekim ženama njegovog kalibra čisto da ne bi ispao iz forme, ali nije želeo da njeno mesto zameni nekom drugom. Previše mu je značila da bi je zamenio. Vratio se na Slaviju, u svoj stari stan odakle je sve počelo. Kuću je ostavio mladencima, kao poklon od oca. Nije znao šta će sam u onolikom prostoru, u njemu je bio takođe zbog Eve, sada kada nje nema, nema ni potrebe ostajati na istom mestu. Migracija je prirodna osobina sisara, a čovek je sisar. Išao je svojom životinjskom prirodom, vraćajući se na mesto odakle se čuju zvona u ponoć.
Pomoću raznih veza i poznanstava, otvorio je sopstvenu advokatsku kancelariju. Dobro mu je išlo. Pomagao je ljudima sa novcem, postao je elitni advokat poznat po Beogradu po uspešnosti. Kod njega bi dolazili svakojaki, i zbog raznih stvari. Imao je cifru, cenovnik i po njemu je radio, ništa van zakona, ništa van sistema. Jer da bi promenio sistem moraš biti u sistemu, i moraš da poštuješ sadašnji sistem jer jedino tako ćeš doći do trenutka da učestvuješ u njegovom stvaranju. Posao je blistao, vraćao se kući kod Marijane, koju je voleo kao i prvog dana. Dodirivao je usnama, zajedno su ležali, živeli jedno za drugo. 1986. godine dvadeset trećeg aprila u šesnaest sati rodio se Nenad, plod ljubavi Miloša i Marijane. Još jedna srećna okolnost u životu. Stvaraju se nove uloge, sa željom i smislom kao i stare ali sa novim ciljevima, novim motivima. I on je imao beleg koji ga je svrstavao u porodicu, u očeve sinove. Gledao je novo biće, njegovo biće. Život mu je dolazio na um, taj jedan trenutak nepažnje pretvoren u biće. Svi mi smo neželjeni trenuci pretvoreni u ljude. Tog dana gledao je sebe u ogledalu, dodirivao je lice s pitanjem zašto, i zbog čega? Ali ta pitanja postaju previše duboka, toliko duboka da im se odgovori nalaze na površini. Plutao je po površini svoje svesti tražeći odgovore ali nije uspeo da ih nađe. Odustao bi brzo i vratio bi se normalnom životu, bolje rečeno, onom životu koji je vodio. Nažalost posao mu nije dozvoljavao da većinu vremena provodi sa sinom, ali nije da ga nije bilo. Konstantno je slobodno vreme menjao na trenutke sa njim, gledajući ga. Posmatrajući ga i ništa više. Svaki pokret tela, svaki uhvaćeni san, drhtaj i disanje. Uprljanu pelenu i krevetac od mermera. Sve je posmatrao i čudio se prirodi, suštini života. Pretapanju psihičkog u fizički svet.
Taj trenutak ga je promenio. Posmatrajući svoju ženu kako se porađa shvatio je kako život funkcioniše. Nije mogao da opiše taj osećaj, te otkucaje srca, adrenalin koji kulja i koji diže iz mrtvih. Ali ubrzo došao je trenutak naglog uništenja. Promena vlasti, neki novi klinci postali su deo utvrđenja i zaboravili su predodređeno. Velika kuća pretvorila se u stan od sedamdeset kvadrata, posao advokata nestao je bez razloga. Komentari stranaca pretapali su se u snovima. Život je postao previše bahat. Rat je doneo ono najgore u čoveku. Uzeli su mu kuću, uzeli su mu posao i poslali ga u rat, da ne bi mogao da se buni. Pitanja su previše zamajana. Osećaj vozova koji su prelazili prugu na asfaltu su hodili i nestajali jedan za drugim. Lagano bez pomoći, bez vrisaka. Sve je izgubio odlaskom Tita. Krivio je sve. Bore su mu se videle, postao je drčan, nervozan. Besan na okolnosti, na misao. Ostao je sam, ali nije bio sam.
U stanu na Slaviji začulo se zvono. Šest ujutru, naglo je ustao da vidi ko to čeka, ko to živi. Pogledao je kroz špijunku i jedino što je video su zelene šare koje su se odvajale od pisama i smisla. Znojavim rukama otključao je vrata i začuo se smeh, onaj pristrasan zaboravljen.
-Zdravo.
-Da li ste vi gospodin Miloš Petrović?
-Da, ja sam.
-Država vas zove. Spakujte se i pođite sa nama. – Nije verovao svojim očima, ušima. Kako takva drskost može da se ispolji. Ušla su njih dvojica. Jedan je bio visok, mršav sa brkovima i bradom, dubokim glasom. Drugi nije pričao samo je klimao glavom. Seli su za sto i čekali. Prižao je ženi i poljubio je. Nije hteo da je budi, uzeo je olovku i papir i napisao svoju situaciju. Prišao je sinu, poljubio ga, spakovao najpotrebnije stvari i zajedno sa utvarama izašao. Pri izlasku suza mu je ispala iz oka. Gledao je drvena vrata kako nestaju u njegovom sećanju i kako on sam onaj bunt koji je imao više ne prepoznaje. Sve ostaje samo puka slučajnost. Vojnik koji ga je gledao rekao mu je:
-Vidi ga kakav je. Plačeš a! Šta ćeš u Bosni da radiš tek, znaš kako je tamo? – Nije želeo da odgovori, samo je posmatrao. Sledećeg dana nalazio se u vozu. Pored sebe je nalazio razne ljude, uplašene ili ne, svejedno je. Cilj je bio isti. Da li će biti onaj pojedinac u ratu? Da li će zaboraviti sebe? Svaki ispaljeni metak će ga proganjati. Da li ovaj rat ima poentu? Da li rat uopšte ima poentu? Zašto je Tito umro? Sva ta pitanja je postavljao uzalud, jer odgovora nije bilo. On nije nalazio odgovor, nije ni mogao, on je bio samo akter, uloga ga je prizivala. Kada se našao u kasarni u nekom selu u Bosni, nije pamtio imena, jer imena nisu bitna, bitni su ljudi. Odmah pri dolasku sprijateljio se sa jednim čovekom. On je bio profesor muzičkog u osnovnoj školi, muškarac tridesetih godina. Bez budućnosti, bez prošlosti idemo pravo. To je cilj, to je cilj. Snovi su prolazili bez tematike, bez motiva. Sistem otkucaja i život koji se nastavlja i posle života. Miris prirode uništila je čaura. Pocepala je prisne živote krećući se mestimično jednim delom psihe.
Sedeo je na stolici. Gledao je okolo s puškom u ruci. Ona puška postala je deo njega. Dobro je pa je nije koristio još uvek. Tek je drugi dan bio ovde. Okolo njega prolazili su razni ljudi. Zvuci istine širili su se i skupljali, a ljudi su poskakivali uplašeno. Neverovatno je koliko tih istih ratnika nije znalo zbog čega se borilo. Tranzistor je ispuštao zvuke Rimtutitukija, i svi su pevali ironično refren gledajući nekadašnjeg prijatelja sa zlobom u očima. Niko nije mrzeo, svi su bili kao bačeni na ovo mesto.
-Šta radiš. – Upitao ga je Milijan, još jedan vojnik.
-Ništa, gledam zvezde. Da li si nekada razmišljao o njima?
-Razmišljao sam ja o mnogim stvarima, ali na kraju završilo se ovako.
-Nije se završilo dok se ne završi, kako ne shvataš da je i ovo iluzija kao i život kod kuće.
-Rado bih menjao ovu iluziju za neku goru, kao na primer, živeti slobodan. Zar to nije iluzija koja pokreće.
-Ti veruješ da je ovo sloboda?
-Ne, ali nije daleko. – Putem je prošao komandir, gledao ih je s mržnjom u očima. Rođeni borac, zaboravljen od normalnog života slao je one ljude kakav on nikada nije bio u bezdan. Šta uraditi?
-Petroviću, filozofiraš ponovo. Kada neprijatelj zapuca videćemo.
-Ja ne delim ljude. Ja samo čekam.
-Mladiću čeka li tebe neko? – Upitao je komandir. Imao je jareću bradicu i bio je nizak. Dubok glas koji je odgovarao držanju i stavu, ali prekratke noge. Krst mu je virio ispred uniforme.
-Komandire, ja ovde ne branim Srbiju, ja ovde branim sebe. Imajte to na umu. – Drčno je iskazao svoje nezadovoljstvo.
-Šta kažeš!
-Kažem da me u Beogradu čekaju sin i žena, i da se ja ovde borim za život a ne za ideale.
-Ti misliš da život nije ideal.
-Nije ono za šta se vi borite.
-Drzak si! Sviđa mi se to kod tebe. A ti Milijane, šta ti radiš ovde.
-Ja čekam, gospodine.
-Šta čekaš Milijane?
-Čekam kraj.
-Tek si počeo a očekuješ kraj. Zbog toga ćemo i izgubiti zato što nemamo vojsku koja veruje.
-Ja verujem u život a ne u smrt. – Izgovorio je Miloš. Ova dvojica su zaćutala. Selo od deset kuća bilo je prazno. Zelena boja je zauzela teren. Još jedan dan, još malo. – Mi smo već izgubili. – Rekao je Miloš kada je komandir otišao. Posle napornog dana otišao je u krevet. Čuo je šum reke, tok, ušće i nestanak. Promenu, svitanje koje je dozvolilo da jedan trenutak ode u beskraj.
Jutro je svanulo. Sunca nije bilo, bar ne ono na koje je navikao. Dugo vremena nije dočekao izlazak. Sve je bilo drugačije. Šumovi reke su zaćutali, čulo se koračanje i dranje. Ustao je i ugledao je haos. Nikoga nije bilo oko njega. Svaki dodir je bio zaboravljen i smanjen. Život je ponovo izabrao heroja.
