Božićni specijal...

I

Kriješ se,

Kao kamena pustinja okolo vezana,

Velikim oazama slobode,

Koje svojim pustim ručicama miluju strance,

I ne dozvoljavaju im da odu.

Želim da te ukradem,

Da tvoj osmeh postane skriveni kamen

Koji sija na obodima tražeći iskrivljeni zrak Sunca,

Samo zbog večitog sjaja,

Koji čeka zarobljenog putnika,

Na beskrajnom prostranstvu,

Koje deluje kao livada,

A ponaša se kao unutrašnjost nečije duše.

Usput će poljubac postati dah,

Skriven u kovčegu srama,

Istinski čovek postaće prah,

A žandar Pikova dama.

U tvojim očima video sam plavetnilo,

Izraz mora koji me je oplemenjivao,

Terao da razbuktale talase pomerim od sebe,

I da ih sakrijem u valovima tvoje kose.

Zbog čega život otkucava,

Kada podne doneće skrivenu smrt,

Koju verno očekuju zaljubljeni i sami,

Gledajući u skriveno nebo,
Tražeći zvezde u svetlosti dana.

Tvoja skrivena pojava obasjava mi senku,
Kako da te nateram da uživaš u kraju,

Kada kriješ se između vrhova planina,

Znaš u onim delovima gde vrhovi dodiruju nebo,

Praveći taj uzburkani sjaj koji se preliva,

Uz boju tvoje kose.

Zbog čega me svrstavaju u jadnika

I patetičara kada samo volim ono što nikada imati neću!

Ispustio sam te nežno i sigurno,

Dok si padala oči su mi suzile,

Izgleda da si vetrom pokušavala da me gurneš.
Kako sam mogao da dozvolim da tvoja kosa

Postane deo umrtvljenih stena,

Kako sam mogao tvoje blede i hladne ruke,
Da prestanem da dodirujem

I u deliću sekunde da te izgubim...

A sebe sam izgubio odavno,

Od kada sam te ugledao,

Tako velelepnu i finu,

Nakinđurenu i mladu.

Život postaje opaska koja nestaje,

Dok skriveni crvrčak diktira tempo,

I zamišljeni gudači sviraju simfoniju,

Krik postaje deo kraja...
Zbog čega ćemo otići ti i ja?

U tom valu slobode,

Život postaje deo ogledala,

Koje se naprslo prenosi sa kolena na koleno,
Čuvajući nesreću u vidnom okruženju

I praveći misaonu celinu koja bi mogla da uplaši,

Običnog smrtnika i nevernu devicu.

Žubor potoka i dalje predstavlja tok života,

Dve biserne stene na tvoje oči me podsećaju,

Kada su skrivene uz kavez.

Poslednji put treptaj se vidi,

Osvetljava se tamnica,

I skrivena bela odora,
Čeka me da joj se priključim

U nekom drugom životu.

Kriješ se,

Na dubokim, skrivenim mestima,

Na kojima svetlost, koja skrivena tumara,

Nestaje svakim novim sekundom,

A ti i ja za ruke držimo se,

Preskakajući vatrene kolutove.

Zidni sat pokušava da otkuca,

Ptičica svojim glasom me voli,

Svaki novi sekund me odbija,

Posle toliko vremena šta je ostalo da boli,

Kada ne postoji ni jedan deo mene,

Koji živ je posle cele priče,

Ostali su samo krici koji me podsećaju na ono što sam izgubio.

A izgubio sam sakriveni pejzaž,

Koji gledao sam u tvojim očima,

I zbog čega život otpočetka čeka,

Tražeći bol u jadnom čoveku,

Crvenom bojom okićen krik,

Dobio je boju prirode i bola.

I ne mogu da te pronađem

Iako si i dalje tu,

Iako me tvoj miris podseća i dalje,

Na onaj radosni deo mog života,

I eto sada za vreme praznika,

Ja teretim sebe zbog toga što sam sam,

Što jesam i što znam da sam to zbog samoga sebe,

Prokletog mene koji ne zna ni šta hoće,

Ali bitno je da zna šta neće,

A zbog čega to želi ni sam ne zna,

Već samo čeka vreme da ga pokori,

I da mu naglas izusti da je pogrešio

I da je život koji je tražio nestao zajedno sa treptajem

Sa suzama, sa čarobnim danom,

Sa veštačkim osmehom, sa slomljenim srcem,

Sa poslednjim dahom, sa skrivenom oazom,

Sa kamenom pustinjom...

Kriješ se,

Ne krivim te,

Krio bih se i ja da mogu od sebe,

Kao što sam se sakrio od tebe...

II

Tražim te,

Izgubljenu i spremnu za početak,

Tvoj jedinstveni trag,
Dok moj se duh kao skriveni mraz okiva na putu,

I rascopano čeka na ogrezli sjaj.

Unutar jednog skrivenog dana,

Zamagljeni ludak tumaraće slepo,

Tražeći svoje oči po čitavom svetu,

I nikada ih verovatno neće naći.

Nekada ih je imao, oba u glavi,

Video je dalje od bilo kog u selu,
Jedini je krio da je zaljubljeno,

Tražio u njima ono što je vredno.

Gledao je te pejzaže fine,

Koji u sebi čuvaju taj delić slobode,

Koji izgubio je kada se predao

I kada je shvatio da ne želi da gleda.

Zbog čega ih nije čuvao,

Priča je nejasna,

Ljubavna patnja oduzela mu je glas,
postao je besni tumač svoga stada,

Dok ga nije u provaliju oteralo,

Besnilo koje mu je za vrat kapalo.

I kada je shvatio da skriven uz maglu,

Ne može da dođe do bisernog sjaja,

Odjednom je ugledao svetlost,

Toliko jaku da joj nije bilo kraja.

Pratio je trčeći, ne želeći da ode

sudbina, koju odjednom je sreo,

No oči su bile u drugome liku,

A njih je tražio svoj život ceo.

Kako da ih drugome otme, pitao se,

Kada imao je svojih pet minuta,
Gledao je svoje oči plakajući,

I nije dozvolio da mu se vrate.

Otpočele su one sopstveni život,

Našle su u drugome ono što su tražile,

Iako nisu bile skroz zadovoljne,

Morale su sa nekim da zaborave.

Kako da shvati da je pogrešio,

Postavlja se pitanje toliko često,

Kako da nastavi da ih gleda,

Kada zna da sa njim im je mesto

Odbijanje najgora je igra,

Otpuštanje, životnog druga,

Bez očiju tumarati slepo,

Nikada nećeš izaći iz rugla...