Gde god da si, uvek ćeš biti moja!

Gde god da si, uvek ćeš biti moja,

Zarobljena u mraku i dalje ćeš sijati,

Putanja je nebitna, tu su koraci bez broja,

Ali ipak shvatam da uvek ćeš ti birati.

S kim god da si, uvek ćeš biti moja,

Senka bez pokreta koja talasa uz vetra zrake,

I dalje traju besane noći bez snova,

Molim te, dođi i rasteraj oblake.

I kada te ne bude bilo, i dalje ćeš biti moja,

Zamišljena lastavica kojoj su nestala krila,

Uz pesmu ću te slaviti iz besmrtnog kroja,

I znaću da si nekada ipak moja bila

I dalje osećam!

I dalje čuvam onaj ukus ustima,

Koji krišom zaboravljam,

Svakim novim korakom.

Trunka čistine je potrebna

Povezaću dva i dva

I nastaće anarhija.

Njihovu tamnicu čuvaju ljubavlju,

Upozori me na svetlost

Oslepeće me.

Dok čudesni krici odstupaju iz takta,

Srčani mišić negoduje silno,

Njemu se ne sviđa.

Duša na pola koplja leži,

Okružena besnilom

Zarobljena iščekuje kraj.

Naići će lovac i usmrtiće je,

Nije metak za stoku,

Kazna je veća živeti pored njih. 

Znam da nije uzalud...

Želim da dišeš, ali ne mogu disati tvojim plućima,

Voleo bih da mi dozvole da pogledam očima tvojim,

Možda bih video kojim putem ide tvoja mašta,

I znao bih koju budućnost za sebe da krojim.

Ponovo izgubljen samo što nikada naći neću,

Onaj istinski put koji vezuje nas dvoje,

Trudim se da budem korektan jer sve što vidim si ti,

Ja posmatram dok ratnici na uglu do smrti se bore.

Put će nesreću doneti, znao sam iz primera,

Otkucaj srca staće pri samoj pomisli,

Ja duboko verujem da iza planine je čistina,

I da nismo onog dana za džabe pokisli.

                                                                                                  

Želja!

       

        Ušla je, okupirala je moju maštu i ostala je samo slika osmeha. Ostatak večeri sanjao sam je. Na vratima je pisalo, Stani, ono što poželiš ostvariće se. Odjednom je previše toga počelo na pamet da pada, novac, slava, sve one materijalne stvari koje su kao potrebne, no glavna želja nije imala veze s tim. Želeo sam nju, možda čak i više nego što bi trebalo, ali ja sam je i imao, bila je moja, no trenuci pored nje, zaboravljali su časovnike, a te iste satove i brojeve na njima nisu trpeli ostali koji su bili van tog začaranog kruga. Pitao sam se zašto se dani igraju sa nama a noći brzo padaju. Pitao sam se zašto ljudi očekuju da vreme ograničava strasti, zašto bi vreme sve to ograničavalo. Poželeo sam svet samo za nju i mene, u kojem sekunde traju satima i gde bi ona i ja napokon mogli da uživamo, bez opterećenja. Vrata sam dodirnuo i prošao kroz njih. Sa druge strane stajala je gledajući me svojim blistavim očima. Video sam da je očekivala mene, želeo sam da joj poklonim svoje misli, da proverim ono što sam poželeo, da li se ostvarilo?

        Sekundi kao sati, sati pored nje traju kao sekunde. Oduvek će ljubav govoriti stop vremenu i tražiti od njega naknadu. Zašto lepota mora prolaziti, zašto uživanje krije onu manu nestanka? Sedeo sam, pričajući sa njom, tražeći onaj blistavi sekund u očima koji kao torpedo biva ispaljen i završen pri svakom izdisaju. I to je prošlo a pri rastanku izgovorio sam da je previše kratko trajalo. Zašto tek na kraju shvatimo da je to što je bilo prošlo? A sekunde bez nje ostale su još dublje zapečaćene u srcu. Sati su prolazili a misli su i dalje želele da dođe ponovni susret. I šta se promenilo ništa. Dok sam ustajao, poželeo sam da je vidim. Shvatio sam da je sve bio san i da je sve već savršeno, i da menjanje nema svrhe. To me je isto naučilo da svaki sekund sa njom počnem da cenim, bez obzira što traje previše kratko, jer shvatam da kad prestane tako biti, nešto u redu biti neće. U jedno sam siguran, volim je, a to sekunde ne mogu da obrišu.

          

Pritajeni zaborav... kratka priča!

Pritajeni zaborav

            Uspela si. Dok si sa namerom držala slike ispod rukava, gledajući potajno, krajičkom oka svet kako spava. Ja sam te tada dodirnuo, ali nisam imao tu moć da ti promenim izraz lica. Previše si složena, ali u suštini si prosta. Nekim ljudima. Otvaraš se lagano kao slikovnica, iz tebe izlaze dvosmislene prevare koje imaju i treću smisao, koju samo ti znaš.

            Eto pesme su počele da se pišu, znaš li šta to znači? To znači, da ćemo uskoro promeniti nešto. Rušićemo zidove koji nas okružuju i pravićemo novi, zajednički zid. Ne plaši se, nije to veliki korak, sve je to prenatrpano lažima, lošim iskustvima prerano bačenim među ljude. Nismo mi spremni da prihvatimo nešto novo, previše smo ubeđeni da je ono staro najvrednije. Ono što nas čini ljudima a ne ono što ćemo biti. Jer budućnost je relativna, kao i teorija relativiteta, samo što smo ti i ja nekako van svega toga.

            Nas ne zanimaju poprečni preseci i izbirljivi gosti. Mi prihvatamo svet kakav jeste, zajedno. Ili je bar bilo tako nekada, što ne znači da neće biti. Međutim, kao što sam rekao, lakše prihvatam ono što je bilo nego ono što će biti. Što znači da ću nestati, kao zaborav pritegnut. Osećam se kao lađa na sredini mora, prepuštena samoj sebi. Ti si vetar koji me gura, povuci me ka pučini da zaboravim.

            Toliko o tome. Sedeo sam na ležaljci u pesku i sećao se nje. Pokušavao sam da pretopim neka osećanja, međutim, sve ostaje kako i jeste. To je prokletstvo čovekovo. Rekla mi je nemoj da ideš za mnom, i ja sam je poslušao. I tako, nestala je, a ja možda i čekam da se ugasi svetlo i da počne projekcija koja uveliko traje.

           

           

            

Filmovi se repriziraju ponovo!! Kratka priča!!

            -Zaboravi. – Reči izleteše kao beskrajni talasi, ka meni. Žutom svilom bila si okićena. Stajala si kao kip, izvajana. Čuo sam šta si rekla, znam da želiš da kažeš nešto drugo. Nešto te tišti, crvenilo u obrazima te otkriva. Oči ti sijaju a nigde svetla nema. Izgleda da si lukava, nikada nisam primetio tu osobinu kod tebe. Mada si uvek bila drugačija.

            Šta da joj odgovorim? Misli mi tumaraju. Spojene senke mi ne dozvoljavaju da izgovorim ono što mislim, ono što želim. Imam osećaj kao da ne mislim ono što želim. Šta je bitnije, misliti ili želeti? Jedna strana bi sada pobegla, kiša bi me odnela i oprala. Ostala bi samo fleka, ono što ljudi vide a ne ono što sam ja. Onaj drugi deo mene bi zaboravio i nastavio dalje. U tom slučaju osećao bih se svemoćno i nemoćno u istom trenutku. Zar to ipak nije suština.

            -Ne verujem da ću ikada moći. – Zašto sam ovo rekao? U priči bez pričanja, u snovima dok sam leteo bez puta. Dok sam tumarao sam i nepostojan. Šta sam rekao? U pesmi bez početka i kraja. Granica je nekada bila misao, sada je deo života, puta. Koji me je Đavo naterao da sve ovo uradim, da posustanem i da ne zaboravim. Neke stvari se ne zaboravljaju. One koje tumarajući grizu jedna drugu, dok ne ostane samo jedna stvar za koju se vredi boriti. Nekada posmislim da si to ti, ali me brzo u to razuveriš.

            -Sve što sam uradila, bila je greška. Oprosti mi. – Rekla si ne gledajući me u oči. Gledala si kroz mene, u njega. Kao da je on ovde, ne napušta te ni u mislima. Koja patetična zavrzlama. Za rukav si me povukla, ali si isti rukav iscepala. Sada sam ostao bez rukava, a ti bez svog dela. Nadam se da ćeš biti srećna, dok tumaraš ulicama znajući da si mogla sve da promeniš. Samo je trebalo da razmisliš, mada nekada ni to nije dovoljno. Osetio sam kako pulsiram kao vojnički doboš, krv je brzo tekla kroz vene, pretvarajući me u nekadašnjeg čoveka.

            -Ti si moja greška. – Rekao sam i nestao sam. Crne misli ostale su u prostoriji, a senka koja me je pratila pomno postala je deo samoće. One divne koja vraća u mladost. Možda će biti zanimljivije, tešim sebe dok hodam po mračnom tunelu. Kažu da je svetlost na samom kraju, ali gde je kraj. Ko čuva zatvor od zatvora? Ko zna gde je prekidač? Jedino što postoji to je rupica na zidu, koja mi dozvoljava da gledam izvan i da se divim prelepim odsjajima zraka koji me podsećaju na ono što sam bio.

            I dok sedim u tmurnoj besmrtnoj noći. Piće prinosim ustima i izgovaram glasno i gromovito.

            -Da li sam ipak, sam sebi dovoljan?– Jedan srk me je odveo u beskraj. Grč u grudima sa potajnom srećom. Novi mrak je presreo stari. U hodniku starih sećanja, osećam tvoj miris ili su to cvetovi mladosti, koji me vraćaju u onaj trenutak kada se promenilo sve.

            Filmovi se repriziraju ponovo.

            

Mašina!!

                             Mašina

Mašina, čovekova stega bez razuma,

Koja deluje kao pretenciozna zavrzlama,

Zabačena između redova!

Mašina, to ometanje ljudskih pokreta,

I stasavanje u kretensku narav,

Život između života.

Mašina, tuga koja postaje sreća,

Emocija koja nestaje u vazduhu,

I vazduh koji se više ne oseća…

Mašina, ta bezvezna naprava,

Stvorena samo zbog ljudskih stvorova,

Koji ne znaju šta je sreća prava.

Mašina, oni kažu pomoć a ja kažem kontrola,

Oni kažu sredstvo a ja kažem cilj,

Bez obzira na sve to čovek imati mora.

Mašina, čovek u globalu,

Svitanje koje postaje izveštačeno,

On nije mašina, vidi budalu!

Mašina, na kraju krajeva život,

Jer život je mehanički kažu oni,

Ne znaju ili su zaboravili…

Malo rimovanja nije na odmet... Naravno ako ima suštinu...

Misao je mala kad je napada realnost

Nekada je bilo nekad, a sada je stvarnost,

Pesma o životu, krije se u nama,

Iz mraka vreba, pazi se sad,

Jer život nije hlad, i zato nemoj biti gad,

Nego odustani od snova zaboravi na sve,

Misao dolazi, možda biće ko pre,

Nešto je muči, ona govori ne

S noge na nogu kada u hodu svi odu,

A ti čekaš vizu, devizu koja vodi te na tlo,

Svitanje beskraj, možda izmoren kraj,

Trebao je mrak da bude i dalje začaran

Previše sitan, krupan, beskrajan.

Smiri se možda ne pokušam,

Ti sama ja sam sam, ali nije ni bitno,

Život ti traži krupno a ti imaš sitno

Refren:

Prolazi dan, a nešto ga ubrzava

Prolazi dan, a nešto ga usporava

Možda je misao, samo smisao,

Nešto mnogo kiselo, od čega praviš grimase,

Maske strašne, koje te plaše,

Želje u posudi bile su naše

Jer ti si ti a ja sam ja, ko zna

Na dnu je vatra kao izvor zla

Koja te doziva, koja te vuče ka sebi,

Pogledaj, zajebi, baci i upotrebi.

Život te doziva, poziva, bum,

Završilo se sve, nisi više tu

Na krevetu ležiš, i govoriš meni,

Još nešto nedostaje ovoj sceni,

Ti koja se smeješ, koja ne zaboravljaš,

Ti koja osećaš, i ne misliš da znaš

Možda je sve to samo misaona imenica,

Ti si skitnica bez lica, na vrhu stepenica

Refren:

Kreni ka slobodi, neka zaborav izrodi,

Sve ovo oko tebe treba da te vodi,

Da bi postala neko, da bi postala nešto,

Stavi torbu na leđa i napusti ovo mesto.

Ovde samo prave od ljudi pse,

Životnje okrutne, arogantne i zle

Tebi treba neko ko će istinu da kaže,

Ti živiš na liniji, šta ti život nalaže

Uhvati za ruku prvog neznanca

Taj neznanac mogu biti ja,

Razderi se nek te čuju, neka počuju,

Da tuđim životima ne mogu da trguju...

Ako se setiš, možda zapamtiš moj lik,

U bajci snova, pištolj u ruci i bam klik

Metak za zubima, dok me posmatra,

Slika joj iz ruku ispada, i lomi se.  

Refren: