Početak kraja!

-Položio sam! – drski, duboki glas projurio je predvorjem filozofskog fakulteta.

-Znala sam! Sanjala sam to juče. Neverovatno je Vojine, stvarno si uspeo! – ton pun paperja i božićnih poklona, tiho izvitoperen, slavujski i beskrajno idiličan uspeo se razdragano kao nevesta koja je poslednje večeri svog usamljenog života posmatrala još jedan početak kroz tamnu zavesu unutrašnjeg sveta.

Nosila je skockane naočari na koje je bila ponosna. Pre nekoliko meseci zamenila je stare, iskvrzane i ukrivljene, želeći da mu svojim novim izgledom izmami pogled pun čežnje. Nije mogla da zamisli surovi odgovor koji se sastojao od sibirske hladnoće. Ruske tundre zaživele su u njegovom srcu. Poželela je da ga zagrli. Bez trunke tople krvi stajao je polu-zbunjeno gledajući je u svom, još jednom, uzaludnom pokušaju.

Nikada je nije pogledao na taj način, niti je mogao. Njegov cilj dopirao je van Beograda. Mrzeo je prljavštinu prevoza, razuđenost ulica, smrad opustošenih vampira, nenormalnu napetost i negativnost koju nije želeo da shvati. Težio je samo da je izbegne. I sada je napokon uspeo u tome.

Diplomirao je.

Kao osoba koja nikada nije ugledala sjajnu zvezdu zaslepeli su ga snopovi koji su se nečujno i trenutno sručili na njegove nejake oči.

-Sloboda! Nešto nalik na kavez, lavirint koji prisvaja tvoj umrtvljeni svet. – Izgovorio je naglas za sebe.

-Šta ti se dešava? Izgledaš zabrinuto?

-Molim? Izgledam ti zabrinuto? Ne verujem...

-Au čoveče, ti kao da nisi upravo diplomirao! Hajde malo opusti se, nasmej se. Dugo te nisam videla da se smeješ. – Pokušao je da iskrivi usne. Shvatio je da je upravo slagao sebe. Nikada mu nije išlo od ruke da se pretvara. Nije mu bilo do smeha. Važne odluke plivale su mu u glavi brzo kao pirane koje su u isto vreme osetile krv.

-Ne ide mi, izgleda. A kad smo kod diplomiranja, ja sam i hteo to da uradim. Nemam zašto da budem srećan zbog toga.

-Nisi uopšte srećan?

-Zašto bih bio srećan zbog uspeha? Ja sebi ne dozvoljavam neuspeh. Ne priznajem ga kao opciju.

-Zašto si jebeni zombi? Gde je ono što te čini čovekom?

-Ne možeš promeniti ono što jesi.

-Glupost! To nije istina. To je jedina stvar koju samo ti i možeš da uradiš.

-Moguće... Nikada nisam o tome razmišljao. – Izgovorio je želeći da je zaustavi u nameri da se na bilo koji način raspravlja s njim.

Izlaz mu je bio pred očima. Ogromna raskrsnica koja je delila Vasinu ulicu delovala je sićušno u odnosu na njegove ogromne putokaze u glavi. Pešački prelaz je stario. Crne linije su sedele i svojim obrisima se gubile na pokidanom betonu.

-Gde si krenuo? Ideš! – Morala je da se razdere. Unutrašnji razdor kriv je bio za neartikulisane reči. Sada ili nikada, padalo joj je na pamet iako je znala konačno rešenje. Pokušavala je da poveruje u neizvesnu budućnost u kojoj je on želeo da nestane. Da li je potrebno srušiti se s njim, ili ga posmatrati kako postepeno pada?

-Izvini Marija... Za sve što sam ti ikada uradio. – Nije uspeo da stvori kontakt očima. Kao da se plašio otvaranja pred njom, iako mu je prirasla k srcu znao je da ona od njega očekuje mnogo više od onoga što on njoj može da da. A ostati nedorečen to nikako nije želeo da ostvari. Zbog toga se i na silu sklanjao od nje ne želeći da zastane za trenutak i da razmisli o svojim mislima i željama. Pobeći nikada nije bilo komplikovanije.

-Ne razumem...

-Nebitno, čućemo se. Umoran sam. – Morao je na taj način da se preobrati. Razmišljao je da li bi baš surova hladnoća uticala na njene želje. Hteo je da je upozna sa pravim sobom. Imao je potrebu da joj nagovesti svoj pravi pravcati život pre nego što ode, jer nije mogao da nestane znajući da ona i dalje pati za njim, ili za nekom njenom iluzijom njega. Stoga je i poželeo da razbuca sve to što je ona  u tihim časovima samoće videla u njemu, jer se to svakako nije slagalo sa pravim stanjem stvari. Čovek je zaljubljen, čovek je bolestan, čovek ne vidi provaliju ispred sebe, čovek pokušava da korača po zamišljenoj putanji sve dok mu duh dozvoljava da lebdi, u trenutku kada se zamisli i kada posumnja tihi pad počinje koji najčešće rezultira potpunim slomom. Ljubavnik tada rasparčano nestaje dok ne bude došao neko drugi ko bi bio spreman da sve te sitne delove spoji u celinu i da se zapita zbog čega je čovek baš toliko krhke prirode.

Sociologija. Većini stanovništva nebitna nauka, njemu sfera koja predstavlja malo više od života. Dok svaki korak i otkucaj srca predstavljaju impulse koji su sastavni deo muzike života, glas koji skriveno tumara vetrovitim fijukom slaže nespojive delove taktova, tražeći notu u svakom novom uzdahu i čekajući svršetak koji zavisi od mešavine buke i tišine. Životni impuls govorio mu je da tišina predstavlja skroviti deo muzike koji je čoveku oduvek bio neznatan i da se ta večna pauza doživljava samo u poslednjim sekundama simfonije kada sklad postane deo umrtvljenih stena. Šta je u suštini ta njegova nauka sem mogućnost da se i kroz tihe pauze života shvati poenta koju je kompozitor želeo nagovestiti. U pokretu je inspiracija, ali najlakše se tumači život kroz prizmu dosade. Tada bajkovita varijanta života gubi svoj smisao i ostaju drugačiji događaji koji svojim impulsom nagoveštavaju kraj ili neki novi početak. Za prelazak iz pred-refrena u refren potrebna je saglasnost čitavog orkestra, a ako čovek predstavlja spoj svih instrumenata u jednom onda od svakog sledećeg pokreta očekuje se naprasitost i nezadovoljstvo spojeno sa tihim otkucajima besa, da bi se na kraju došlo do muzike života. Pokušaj da se protumači impuls predstavlja ono što za šta se on pripremao čitavog svog života. A ovakav način posmatranja pokreta kroz taktove predstavlja njegovu ličnu teoriju životne simfonije koju je spremao za doktorsku disertaciju.

Fakultet je završio kao najbolji student generacije i pretpostavljalo se da bi mogli da ga pozovu da ostane na fakultetu. Retko se viđao takav talenat i razboritost, profesori su ga zavoleli do te mere da su se svađali međusobno zbog njega želeći ga kao svog pomoćnika. Šteta što mu je lično nezadovoljstvo uništavalo želju da se potrudi i da ostane. Nije smatrao ovaj grad bitnim, niti je verovao u svoj život u njemu iako ga je čekala zavidna karijera. Imao je on viška ambicioznosti i želje za uspehom, no blaga nesigurnost u životinjskom carstvu kočila ga je kako je vreme prolazilo. Noćima nije uspevao da zaspi zbog svoje neodlučnosti. Šta je to što bi moglo da ga čini srećnijim? Prevrtao se po znojavom krevetu, noćima nije uspevao oka da sklopi Ispitivao je svoje postupke pred ogledalom gledajući kroz sebe u blještavi lik u odrazu.  I šta je mogao da vidi sem izgubljenog Mersoa koji još uvek nije naleteo na Arapina, a ipak je iza rešetaka. Njegova tamnica bio je asfalt.

            Pet dana je imao da odluči. Čekao je diplomu i do tada je verovao da će imati svojevrstan i promišljen odgovor koji mu je bio više nego potreban. Matematički tačno je vodio računa o svojoj organizaciji. Nikada nije razmišljao o usavršavanju dok nije upisao fakultet i shvatio koliko mu, u suštini, ide tako nešto. Ali i dalje su postojale dugogodišnje prepreke koje su svojim postojanjem samo nagoveštavale složenost uspeha. U svakom slučaju on se već pripremao za sopstveni naučni i istraživački rad. Izdvajao je dva sata svakog dana za tako nešto i s obzirom na njegove intelektualne mogućnosti projekat je bio još malo pa završen. Ali i dalje nije smeo da se interesuje.

            Šta je trebalo da uradi? Očekivali su ga kod kuće. Oni su bili spremni da ga zadrže dole. Scenario mu je već bio odavno poznat. Da li će uspeti da se odupre? Da li je uopšte želeo to da uradi? Ispitivao je sebe dok je koračao do Jevremove ulice. Kamene statue na starom utvrđenju, reljefni ulaz prožet plastikom i svetlećim diodama. Živeo je na prvom spratu, prvi ulaz, sa histeričnom tetkom, koja je verovala u razne dijete i koja je živela od pisanja biografija estradnih umetnika. Pušila je sarajevsku drinu u velikim količnima, ali za divno čudo, stan joj nije bio prožet zadahom dima. Kuvala je samo nedeljom i uvek bi zanovetala kada bi ručala sama. Nije to nikako volela. U Vojina je imala dosta poverenja. Uvidela je u njemu iskru genija i zavidela mu je zbog toga. Kada je imala dvadeset godina rekli su joj da nikada neće moći da ima decu. Tada joj se čitav svet srušio, verovatno i zbog saobraćajne nesreće u kojoj je i ona učestvala kao suvozač. U tom surovom okršaju umrla je ljubav njenog života, dok je ona ostala blago obogaljena na levoj nozi, zbog čega se u budućnosti dosta malo kretala te je stoga i imala probleme sa kilogramima. U Vojinu je ugledala ono što je oduvek želela, majčinski instikt je kuljao do te mere da je počela da ga smatra svojim i nije mogla da zamisli dan bez njegovog upliva. Navikli su jedno na drugo, iako je on upoznao tek na početku školovanja, jer su njegova majka i tetka oduvek bile u nekoj, blagoj raspravi ili bolje rečeno sukobu. Dosta loših reči je čuo o tetki pre nego što je upoznao, vremenom je shvatio da su sve te optužbe bile rečene u ljubomori i da ništa od toga nije imalo veze sa stvarnošću. Korio je majku zbog toga, no njegova preterana vezanost za nju nije mogla da se završi nekakvim konfliktom ili svađom. Uvek je imao podređeni stav dok je pričao sa majkom.

            Tiha i ubitačna nedelja nagoveštavala je promenu u  čoveku. Bela, blindirana vrata naglo su se otškrinula nakon njegovog kucanja. Tetka ga je nestrpljivo čekala. Njoj na pameti nije bilo to da joj je nećak diplomirao, niti je imala vremena da razmišlja o tome. Morala je da ode na fizikalnu terapiju, jer je osećala probadanje i trnjenje leve noge, što je dolazilo od preteranog pušenja, a i nedostatka kretanja.

            -Dušo moja, stigao si! Taman sam postavila ručak, dođi da jedemo moram da idem. Spremila sam kinesku hranu...

            -Kako si mi Tetka, je l mi veruješ da ne mogu da okusim ništa.

            -Šta je sa tobom sine?

            -Umoran sam, noćima nisam spavao. Položio sam ispit.

            -Bravo! Čekaj pa ti si diplomirao! Srećo moja dođi da te tetka zagrli. – Nakon nepotrebnog celivanja poželela je ponovo da ga priupita. – ’ajde da ručaš sa mnom, da proslavimo.

            -Izvini tetka, nekog drugog puta, idem da spavam. – Hladno i nepomično istrgao joj se iz zagrljaja i krenuo je ka sobi.

            -Je l’ sve u redu s tobom?

            -Jeste ne brini, samo sam mrtav...

Osetio se smoždeno u prvom trenutku. Poželeo je da se izvini za malopređašnji nastup no nije uspeo da se iskobelja iz mekanog paperja na predmetu zvanom krevet. Proveo je veče na poljani između snova. U onom očekivanom mraku koji se u nekim kulturama poredi sa smrću. Negde posle ponoći probudio se mokar i bled. Stresao je svoje koščate ruke i potražio je nešto u bunilu. Dopreo je do flaše i na iskap je popio par gutljaja. Odmah je valovita struja proletela kroz prazan želudac. Osetio je toplotu u svakom komadiću tela. Naizgled se probudio no i dalje nije mogao da razazna išta oko sebe. Mediteranska ljutina prolazila mu je kroz nejako telo. Tihim otkucajima naglašavao je postojanje. Udahnuo je duboko i sručio se na postelju.

Odjednom se našao međ’ lipama. Reka je tumarala popreko, tiho i blistavo je krasila i plodila zemlju kroz koju je proticala. Blagi jugoistočni vetar prelazio mu je preko lica. Tiha panorama blistavih livada, brdašaca koja su kao dine u noćnoj pustinji lepršale kroz paučinu vremena dok su odolevale nemarnim pokušajima ljudi da joj se suprotstave. Zamislio je sebe kroz obode oblaka koji su u raznim oblicima plivali nebeskim morem dok se zemaljski raj ogledao u njoj. Nije bio ni izbliza lep u odrazu, kao što obično biva, nito je tražio u iluzijama pokušaj nekog novog života. Jabuke su se šarenele na krhkim granama žilavih i nesrećnih stabiljki. Mirisalo je na prošlost, otupele dane, izbrisane iz teftera razuma. Nije postojala misao o nečemu što je bilo. To je u svakom slučaju govorilo i o nazadovanju. Ali i dalje je uživao u svakom dodiru sa lišćem, sa napuklim, tihim jastucima cveća, obamrlim tulipanima i prkosnim ružama. Detinjstvo je proletelo brzinom uvenuća, sezonske karte su bile rasprodate. Bilo je potrebno čekati usnulu budućnost, tiho i znatiželjno. Posmatrao je zakržljalu travu zamišljajući asfalt kako prijanja uz majku prirodu. Jednom će i to morati da se desi. Tužno je okrenuo glavu ka razgranatom orahu. Šta je on mogao da ima zajedničko sa jednim istrulelim drvetom? Dodirnuo je hrapavu koru koja je plakala i odjednom se osetio izgubljeno. Kao da je sva tuga koja je krasila jednu stabiljku prešla na njega. Zatresao se i ukopano se prisećao susreta sa dedom kada mu je na kolenu objasnio da je ovaj isti orah bio posađen istog dana kada je on ugledao svetlost dana. Zbog toga su zajedničkim snagama pokušavali da se poistovete jedan s drugim, drvo sa čovekom, čovek sa drvetom. Rado bi voleo da zameni mesto sa statičnom prirodom koja je svojim izgledom nagoveštavala blistavu tugu jednog doba. Legao je ispod njega dok je tiho tumarala blistava rečica.

Kroz glavu mu je proleteo poslednji put kada je osetio njenu blistavu svežinu na telu. Bilo je bledo jutro, niti dovoljno sveže da bi bilo hladno, ni dovoljno toplo da bi predstavljalo isečak leta. Oštroumna brzina toka nikada nije odlazila u besvest. Uvek je polako proticala, nikakvi brzaci nisu bili deo njenog folklora. Niti je bila poznata po utopljenicima u svojoj istoriji. Kao što je glupo očekivati od reke da te ispoštuje bez obzira na svoju staloženost, isto tako je loše verovati u njenu svakodnevnu radost i želju da te ispusti na površinu. Tog dana takmičio se sa najboljim prijateljem u plivanju. Visoka staloženost dozvoljavala mu je da se ispolji i na fizičkom planu. Nije bio jedan od onih pametnih, ali kao staklo krhkih ljudi koji su bili spremni da od običnog vetrića prehlade svoje nejako telo. Rodio se sa mogućnošću da bude najjači i najpametniji, neki bi ga nazvali genijem, no nije voleo da ga stavljaju u tabore i kalupe. Njegova tišina je prijala samo njemu, stoga je i ćutao. Plivao je čitavog života za štraftu brže od svojih vršnjaka. Da li zbog prirodno razvijenih leđa ili zbog neverovatne, nesrazmerne dužine ruku svakako je mogao jednim zamahom da odleprša dalje od bilo koga. Ovoga puta nije sve pošlo kao po planu. Čovek sa kojim se takmičio toliko je bio zaslepljen željom za pobedom da je nerazmišljajući koračao ka provaliji misleći da je to jedina moguća putanja koja ga vezuje za ovaj patnički život. Nažalost, to je bilo poslednje što je pomislio, jer je njegovu misao osujetila struja koja ga je navukla na ogromnu stenu. U jednom trenutku moglo se videti njegovo uporno pokušavanje, u drugom je samo odjednom nestao i nikada ga više nisu pronašli. Nasukao se na dno i brzinom svetlosti je odleteo sa ovoga sveta ostavivši u svom protivniku opor ukus pobede i doživotne traume.

Krivica koja ga je proganjala preuzela je ulogu odraza i zbog toga je izbegavao svoj pogled u ogledalu, jer ga je potištena osoba sa druge strane krivila za ono što je nekada bio. Nije mogao da se suoči sa demonima, niti je uspeo da se probudi iz jezivih misli o kraju. Kako je to neverovatno, razmišljao je, da čovek u jednoj sekundi postoji, u drugoj već ne. Da li je bio dovoljan trenutak da bi protumačio godine svog života? To je ono što ga je mučilo u snovima. Nije mogao da prihvati gubitak sopstvene ličnosti. Da li je bila kriva sujeta i egoističnost? I ne baš, vera u sebe nije prelazila granice realnosti, niti je sujetu pothranjivao otpatcima svesti. Uspevao je da kontroliše sopstveno ja, na uštrb sebe, samo da bi dozvolio svojoj ličnosti da opstane u ovom neartikulisanom svetu poroka i zavisti. Zapalio je cigaretu slušajući cvrkut leptira, ples golih listova po rasutom vetru, lude urlike kojota kojim su ga plašili stari. Ovaj prastari osećaj budio je nekadašnju svest, osećanja, one misli koje su razumom pokušavale da se ugase. Rat je odavno bio izgubljen, iako se i dalje verovalo u pobedu. Borbe su se vodile na više frontova? Koja je namera trebala pobediti? Ona dugoočekivana koja ga okiva za ovaj orah, ovu reku i ove ptice, ili ona sebična koja ga odvaja od svega ovostranog, čulnog.

Odjednom je travnjak postao asfalt, miris cveća postao je miris izduvnih gasova i umesto ispod oraha našao se na sred ulice. Zvuk sirene ga je probudio, trubili su mu da se što pre pomeri. Strpljenje je ono što se gubi u kamenim grobnicama. Većina vozača bez razloga želi da ga ubije i uradili bi to da ga neko nije svom silinom podigao i krenuo da vuče ka trotoaru. Obamrlost koju je osećao u telu zamenila je tišina, skrivena harmonija koja je svojim odsjajem zavisila od nekog drugog. Ovog puta njegova koleginica mu nije dozvolila da nestane u senci prljavih mašina. Začuđeno je pogledao kako je svojim malim telom uspela da ga sa tolikom lakoćom podigne, no to je sve bila unutrašnja snaga žene koja je proporcionalno jača od bilo koje sirove jačine. Sledećeg puta kada je ugledao to više nije bila ona. Koleginica je poprimila izgled njegove majke koja ga nije odvukla do samog trotoara već mu je pustila ruku i osmehivala mu se dok je odlazila. Poželeo je da krene za njom. Zvuk naglog kočenja odvojio ga je od betona. Jedan milisekund od udara iskočio je iz kreveta vrativši se u zagušljivu udobnost stana.

Ispravio se i ponovo je posegao za flašom. U njoj je bilo još par gutljaja. Iscedio ih je kao detence cuclu i uputio se ka prozoru. Poželeo je da ugleda glavni grad, da omiriše truli zadah auspuha i čujnu nervozu putnika. Podigao je roletne, no ono što je video zaprepastilo ga je. Ni traga od kamena, ista ona livada na kojoj je pre nekog trenutka ležao bila mu je ispred nosa. Orah je mahao svojom trulom krošnjom dok je rečica pevušila melodiju proleća. Ponovo se probudio na svom krevetu onako neotkriven kakav je pao čim je stigao. Ukvareni miris bio je gori nego u snu. Rakija je i dalje bila tu. Sručio je niz grlo, kako stari kažu, dezinfikovao je unutrašnjost. Kucanje tetke je shvatio kao dokaz stvarnosti. Kao kuckanje gavrana u predvorju čistilišta. Tupo kliktanje, nešto kao lobotomija. Nekoliko sekundi hladne tišine. Promukli glas koji je prekinuo agoniju.