Ti kriješ se, a nestaješ,
Oslepeću, i nema me,
U dubokoj jazbini čuvam te,
Daleko od potopa, bezbrižno.
Oduvek si letela,
Po onim putevima,
Koje smo poznavali,
Samo ti i ja!
Bogovi su čuli,
Misli sada moje,
Da li bezbrižno lutam?
Od tog lutanja
Ruke se znoje,
Čekaju nas,
Daleko gore.
Svaka čežnja ostaje i traje,
Dok boginje ne najave kraj,
Slepi pijanac plaši se, tone,
Još uvek traje vampirski bal.
Ako prestanem da govorim,
Vreme će stati!
Nestaće i ona mrvica istine
Koja vezuje nas dvoje.
Taj sklop, reči, hladni pakao,
Dok suze padaju ka dole,
Okrivljeni ljudi gledaju čamac,
I za oproštaj nekoga mole.
U magli nestaće sve!
Pijanac udaviće se!
Čamac potopiće se!
Bogovi naljutiće se
I boginje najaviće kraj,
A letenje odjednom prestaće...
Kriješ se, a nestaješ!
Нема коментара:
Постави коментар