Upotrebi me!

Upotrebi me!

Odvedi me negde daleko,

Tamo gde lišće ne pada,

I gde boje ne postaju sinonim za smrt.

Ukloni čoveka sa puta,

Dugo je on vladao stazama grehova,

Prikupi snagu i pobedi ga jer usniti znači nestati.

Upiši se u listu strelaca,

Markiranim slovima čekaju i tvoje ime,

Zablistaj još jednom i prekini s time.

Ipak je prepreka previše blizu,

Da bi slobodno koračala bez razuma,

Na snimcima pogledaj ko si mogla biti ti.

Promena je samo putanja do kraja,

Koja blista zbog tebe, od večnosti do raja,

On smeje se jer pobediće te.

U telu je vrlina, pokaži to svima,

Da i u tvom umu čistine ima,

I pobedićeš, zbog iluzije slobode.

Od samog početka putanje ove,

Tražila si život a pronašla si snove,

Šta si uradila?

Izgubila si pristup jer glava ti je prazna,

Život u kurcu je opravdana kazna,

Da li si naučila?

BESnilo!!

BESnilo

Život je jedna epizodična misao,

Koja nastavlja da živi uprkos besnilu.

Da, onom izmišljenom daru,

Ako ga poseduješ u dovoljnoj meri,

Možda se osetiš uzvišeno.

Uživaš li u iluziji?

Neprekidnoj noći i dana bez jutra,

Izmišljene kapljice dodiruju čela,

Dok pijani ukućani recituju besno,

Čuje se buka, možda se vole.

Ostaće na tome, mogućnost znači.

Jedan preporod u vidu promene,

Lice dobija nove boje,

Razne nijanse upućuju na krik.

Mama, plakati nemoj!

Udarati te ne sme više!

Uprkos smislu razum se gubi,

I ostaje samo nerazumljiv kraj,

Koji preispituje granice čoveka,

Tražeći i u besnilu, potencijal za raj!

Verujete li u novi tramvaj?

Verujete li u novi tramvaj?

            Jutro je. Stojim na stanici sedmice, gde je pre 48 sati pušten u pogon novi tramvaj. Kažu da je bezšuman, brz, efikasan, ogroman, da malo troši a mnogo pruža. Radoznalost i noviranski duh su me podstakli da napravim reportažu o jednoj veoma zanimljivoj pojavi koja se dešava pored mene. Naime, desetak ljudi već dva dana kampuje na ovoj stanici u nadi da će novi tramvaj naići. Da vidimo kakvi su utisci do sada.

-Ja ne živim u Beogradu, ali kad sam čuo da je pušten u pogon ovaj novi tramvaj, rekao sam ženi, pakuj prnje idemo u glavni grad. I evo već deset sati smo ovde, čekamo, nadam se da ćemo dočekati.

            -Znači brate, ja tebi da kažem nešto! Ja mislim da taj tramvaj ne postoji. Stojim ovde bre, zaledio sam se, bre. Mogao sam da budem gajbi, da ležim a ja se ovde žrtvujem, radi čega, čoveče. Radi čega?

            -Ovoga nije bilo kada sam ja bila mlada. Tada se znalo ko kosi a ko vodi nosi, a ne da nas ovako zajebavaju. Ranije si mogao u parku da spavaš, na klupi i da se osećaš spokojno, kao kod kuće, a sada se svi drogiraju, piju, puše, nije bilo toga u moje vreme. Nije da vam kažem.

            -Ovo je nečuveno. Već dva sata ne prolazi ništa. Ja sam znate kontroler, mora od nečega da se živi... A oko novog tramvaja je reč. Nisam ulazio u njega, baš čekam da proverim kakvo je stanje. Znaš onaj osećaj kada te svi gledaju i plaše se. Uh, dozvoljava mi da budem ono što nikada nisam mogao. Znam da nema veze sa temom ali ja volim da budem u centru pažnje. Čekaj, gde ćeš! Imaš li kartu...

            -Ovo je sve izmišljotina raznih umova. Masoni su krivi za sve to. Videli ste nadam se znak na tramvaju, u malom uglu je ugraviran trougao sa svevidećim okom, znate šta to znači. Dani su nam odbrojani, ne možemo ništa promeniti. Čekaćemo...

            -Pa, mislim, bila sam u šopingu i baš je beautiful ovo što sam uzela. Videla sam ove ljude kako čekaju i rešila sam da sačekam sa njima. Bože, ovo dugo traje, već mi se umastila kosa. Moraću da se okupam kada dođem kući, to nisam ja to je moja šauma...

            -E tebra, imaš deset dinara treba mi za pivo. Molim te brate...

            -Ja sam ovde sasvim slučajno, krenuo sam da kupim hleb i shvatio sam da je poenta nešto drugo, to što me moji čekaju već dva dana to nema veze. Ja verujem da će ovaj tramvaj doneti mnogo više od hleba, doneće toplinu, sigurnost, nešto što dosta dugo ne možemo naći u kori hleba.

            Na horizontu pojavljuje se beličasta svetlost. Silueta tramvaja se približava. Izgleda tako prelepo, nikada nisam video ništa slično. Na njemu piše ’’za garažu’’ i upravo prolazi pored stanice i nestaje u suton, dok se u licima ispitanika vidi da nisu okrznuti odlaskom, da i dalje veruju u taj ponovni dolazak. Do tada će čekati... 

             

           

Gde god da si, uvek ćeš biti moja!

Gde god da si, uvek ćeš biti moja,

Zarobljena u mraku i dalje ćeš sijati,

Putanja je nebitna, tu su koraci bez broja,

Ali ipak shvatam da uvek ćeš ti birati.

S kim god da si, uvek ćeš biti moja,

Senka bez pokreta koja talasa uz vetra zrake,

I dalje traju besane noći bez snova,

Molim te, dođi i rasteraj oblake.

I kada te ne bude bilo, i dalje ćeš biti moja,

Zamišljena lastavica kojoj su nestala krila,

Uz pesmu ću te slaviti iz besmrtnog kroja,

I znaću da si nekada ipak moja bila

I dalje osećam!

I dalje čuvam onaj ukus ustima,

Koji krišom zaboravljam,

Svakim novim korakom.

Trunka čistine je potrebna

Povezaću dva i dva

I nastaće anarhija.

Njihovu tamnicu čuvaju ljubavlju,

Upozori me na svetlost

Oslepeće me.

Dok čudesni krici odstupaju iz takta,

Srčani mišić negoduje silno,

Njemu se ne sviđa.

Duša na pola koplja leži,

Okružena besnilom

Zarobljena iščekuje kraj.

Naići će lovac i usmrtiće je,

Nije metak za stoku,

Kazna je veća živeti pored njih. 

Znam da nije uzalud...

Želim da dišeš, ali ne mogu disati tvojim plućima,

Voleo bih da mi dozvole da pogledam očima tvojim,

Možda bih video kojim putem ide tvoja mašta,

I znao bih koju budućnost za sebe da krojim.

Ponovo izgubljen samo što nikada naći neću,

Onaj istinski put koji vezuje nas dvoje,

Trudim se da budem korektan jer sve što vidim si ti,

Ja posmatram dok ratnici na uglu do smrti se bore.

Put će nesreću doneti, znao sam iz primera,

Otkucaj srca staće pri samoj pomisli,

Ja duboko verujem da iza planine je čistina,

I da nismo onog dana za džabe pokisli.

                                                                                                  

Želja!

       

        Ušla je, okupirala je moju maštu i ostala je samo slika osmeha. Ostatak večeri sanjao sam je. Na vratima je pisalo, Stani, ono što poželiš ostvariće se. Odjednom je previše toga počelo na pamet da pada, novac, slava, sve one materijalne stvari koje su kao potrebne, no glavna želja nije imala veze s tim. Želeo sam nju, možda čak i više nego što bi trebalo, ali ja sam je i imao, bila je moja, no trenuci pored nje, zaboravljali su časovnike, a te iste satove i brojeve na njima nisu trpeli ostali koji su bili van tog začaranog kruga. Pitao sam se zašto se dani igraju sa nama a noći brzo padaju. Pitao sam se zašto ljudi očekuju da vreme ograničava strasti, zašto bi vreme sve to ograničavalo. Poželeo sam svet samo za nju i mene, u kojem sekunde traju satima i gde bi ona i ja napokon mogli da uživamo, bez opterećenja. Vrata sam dodirnuo i prošao kroz njih. Sa druge strane stajala je gledajući me svojim blistavim očima. Video sam da je očekivala mene, želeo sam da joj poklonim svoje misli, da proverim ono što sam poželeo, da li se ostvarilo?

        Sekundi kao sati, sati pored nje traju kao sekunde. Oduvek će ljubav govoriti stop vremenu i tražiti od njega naknadu. Zašto lepota mora prolaziti, zašto uživanje krije onu manu nestanka? Sedeo sam, pričajući sa njom, tražeći onaj blistavi sekund u očima koji kao torpedo biva ispaljen i završen pri svakom izdisaju. I to je prošlo a pri rastanku izgovorio sam da je previše kratko trajalo. Zašto tek na kraju shvatimo da je to što je bilo prošlo? A sekunde bez nje ostale su još dublje zapečaćene u srcu. Sati su prolazili a misli su i dalje želele da dođe ponovni susret. I šta se promenilo ništa. Dok sam ustajao, poželeo sam da je vidim. Shvatio sam da je sve bio san i da je sve već savršeno, i da menjanje nema svrhe. To me je isto naučilo da svaki sekund sa njom počnem da cenim, bez obzira što traje previše kratko, jer shvatam da kad prestane tako biti, nešto u redu biti neće. U jedno sam siguran, volim je, a to sekunde ne mogu da obrišu.