Trava!

Ponovo sam pokušao da pređem

Preko valovitog izraza kudnje

Ne želeći da stopiram svoj vid.                           

Želim naglo ka prirodi da krenem,

Da osetim se k’o čovek bar jednom,

U njoj ne postoji onaj preki zid,

Koji me sputava proporcijom tom,

Zaživeću sa zlim kalupom trave

Okružiću grad jer on nije više moj,

Pozovi me, doći ću spreman na sve.

Da li je koren taj koji me tera ka dnu

Ili besni lik čoveka koji spava,

Traže me, da bi me zasadili,

Kao korov koji niče između asfalta,

Propusti večernju seansu,

Nećeš doživeti večno zalivanje,

Već ćeš ubogim potezom pera,

Živeti dugo, jer neki misle da znaju,

Ono što ne znaš saznati nećeš,

Dok ne budeš shvatio da potičeš,

Odozdo...

Kao i nekada pre tebe,

Ostavljeni zaboravljaju smisao,

Njih ne brine to što ti znaš,

Jer ne znaš, kao i oni.

Pokušaj da se poistovetiš,

Priča imaće svoj kraj,

Kao i ti, travo moja nepokošena,

Zaboravljena, između planina

I ovog surovog asfalta,

Misao će me voditi ka tebi,

Ili čak život koji teče,

Brznom tvog zalivanja.

Uputi se ka beskrajnim prostranstvima,

Shvatićeš da livada krije dušu,

Ona tera te na ponovni plač,

Zauzmi poziciju, lezi na zemlju,

Sačekaj da postaneš nešto drugačije,

Oni žele da ti saznaš da bi te sakrili,

Zaboravi na tugu, nju čuvaj u korenu,

Ne beži od zlih ljudi, pobuni se sa njima,

I ostani verna svojoj prirodi,

Ako je i dalje ima.

Zaboravi suze kojima te zalivaju,

Zaboravi beton kojim te kriju,

Oni ne znaju da su kapljice na njemu,

Znaci tvog plača, iskrenog,

Zašto gaze te svakim korakom,

Kada znaju da voliš ih?

Takođe, oni znaju da završiće u tebi,

Zbog toga te i skrivaju.

Ne žele da se upuste u probleme,

Dovoljno ih je, a ti ih čekaj,

Pomno,

Srdačno,

Kao i nekada,

Zasluži svoje poštovanje,

Nestani do sledeće epizode.

Repriza se neće ponavljati...