BAJKA O JEDNOJ SOBI!!!

Bajka o jednoj sobi

          Zamišljeno počinje bajka. Neka izgubljena priča, između fikcije i stvarnosti koja je u sebi sadržala atome najveće iskrenosti. Smireno dočekana, sa garancijom. Možda je i ovo takva priča. Ovde nema princeza, prinčeva, mitoloških bića i tome slično. U ovoj priči nema šuma dalekih, začaranih. Samo jedna soba.

          Zidovi su malo popucali. Vazduh je mirisao na staro. Žuta fasada delila je kućicu od ostalih praveći nagli rascep između stilova. Malo poveća drvena vrata, sa kvakom koja bi pri većoj snazi izbijala na površinu. Jedan prozor okrenut ka izlazu i to je to. Do kuće se dolazilo iz glavne ulice, kroz prolaz između zgrada koji je povezan sa hodnikom koji izlazi na dvorište. Jedan uski betonski putić vodio je do ulaznih vrata. Sa strane bili su posađeni drvoredi, stara šljiva se toliko razgranala da se kuća maltene nije ni videla.

          Kada je prvi put ušao unutra začudio se okruženjem. Beton je bio pokriven ćilimima i krpama. Prašnjavi krevet se nalazio levo od ulaza. Sa desne strane postavljen je bio stočić okružen dvema stolicama i sa taman toliko mesta za dve čaše. U toj kući niko nije živeo. Ona je bila namenjena okolnim prostitutkama, kojima je on bio stalni klijent. Osećao je iskonsku potrebu da zadovolji samog sebe, nije mogao da odoli čarima raspusnog života, s vremena na vreme.

          Kvaka je napravila svoj škripeći zvuk. Već je sedela na krevetu čekajući ga, pomamno. Skinuo je kaput i položio ga je preko stolice. Čuo je disanje u pozadini.

          Ležala je čekajući da sve ovo završi. Nije imala vremena da se bakće sa mogućnostima, posao kojim se bavila zahtevao je od nje punu koncentraciju. Na kraju krajeva, stalno se žalila koliko joj je napora i stresa ovaj posao doneo. Za divno čudo... Prekrivala je umor keženjem. Mladost je isijavala iz nje. Voleo je mlađe dame. I dalje je čuvala čednost u očima. Poželela je da ga animira.

          -Zdravo dušice... – Pohotnim tonom dozivala ga je k sebi. Osetio je nagli umor. Krenuo je ka kaputu i izvadio je paklu malbora. Sa cigaretom u ustima posmatrao je svoju izabranicu koja je u svojim plavo sivim očima krila mističnost od koje se osetio uzbuđeno. Mehanički joj je pružio paklu nudeći joj cigaretu, no ona je želela vreme da se ubrza i da nestanu trenuci između. Uvlačeći suvi dim u pluća poželeo je da počne i obrvama joj je dao znak da je spreman.

          -Hoćemo li da krenemo. – Tihim dubokim glasom je upitao.

          -Ja sva gorim. Priđi. Čekam te. – Stala je da se uvija. Imala je pozamašnu figuru za koju bi svaka devojka dušu prodala. Kukovi su se spajali sa simetrično postavljenim nogama. Šakama je držala ramena dok su laktovi bili stegnuti uz lepo izvajane, malo poveće grudi. Kada joj se približio, osmotrio joj je lice. U trenutku se uplašio onoga što je video, ne zbog lepote ili ružnoće, već zbog toga što je u njoj video nekoga koga je odavno izgubio. Nije želeo to da ga omete, seo je pored nje poljubio je držeći je za butinu. Žmurio je, dok je ona izveštačeno dahtala praveći osećaj ekstaze u ustajalom vazduhu. Prašina se podigla sa kreveta u trenutku kada je legao pored nje i šapnuo joj na uho:

          -Da li si spremna da osetiš pravog muškarca?

          -Želim te. – Glasio je njen odgovor. Sve je bilo kako treba, među njima, dok nije podigao pogled i ponovo ugledao njeno lice. Eksplozija emocija dovela je do trenutnog pražnjenja seksualne želje, te nije mogao da se pomeri sa mesta. Uzbuđenje je nestalo, jednim treptajem oka. Ostao je samo prikriveni nemir koji je svu dobrotu isterao iz njega. Kada je primetila šta se dešava, izgovorila je tužnim, pomalo nezadovoljnim glasom. – Ja sam kriva, izvini. Možda se nisam dovoljno uživela. – Iz ležećeg položaja naglo se ispravila.

          -Nisi ti u pitanju, ja sam. Podsetila si me na nekoga. – Obema rukama držao se za glavu dok ga je ona mazila po leđima. – Imate slično lice vas dve. Oči u originalu iste... Umrla je.

          -Žao mi je. – Izgovorila je toliko tiho da je bilo na granici nečujnog. Nije verovala čemu je prisustvovala. Nikada nije doživela ovako nešto. Osetila se prašnjavo, ukaljano, prljavo... Shvatila je da neće biti ništa od akcije, zbog toga je krenula da se oblači.

          -Izvini što te opterećujem. – Rekao je promuklim glasom. – Ovih dana i nisam baš nešto srećan. – Klimala je glavom dok ga je slušala.

          -Platio si jedan sat, ostaću sa tobom toliko. – Čim je ovo saopštila pokajala se zbog toga. Mogla je samo da izađe i da zaboravi na sve što se dogodilo. Nije se ticalo nje šta se desilo sa ovim čovekom. Previše je zlodela bilo u svetu da bi ona prihvatila svačija. Samo što je ovog puta bilo malo drugačije, kao da je osetila duboku povezanost sa ovim čovekom koga nikada ranije nije videla.

          -Hvala ti. – Rekao je i posle male pauze upitao je. – Kako se zoveš?

          -Kristina. – Odgovorila je. „Prelepo ime“, pomislio je gledajući ikonu zakačenu levo od prozora. Mračno je bilo, nije mogao da vidi šta piše na njoj, takođe, nije mu se dalo ustajati.

          -Hoćemo li da igramo jednu igru? – Postavio joj je pitanje, dok ga je ona zbunjenim pogledom tražila od kazaljki da požure.

          -Koju igru?

          -Prvo ja tebi postavim pitanje, a onda ti meni. Cilj je da nateramo vreme da proleti.

          -Što da ne... Ti prvi počinješ! – Nije imala šta da izgubi.

          -Zašto se baviš ovim poslom? – Predviđala je ovo pitanje. Okrenula se naglo i stala gledati zid. Crna mrlja na zidu podsetila je na prošlost. Okrenula se ponovo ka njemu, međutim, gledala je kroz njega tražeći odgovor u sebi, iako ga je znala. Uhvatio je prstom po bradi i podigao joj je glavu ka njemu. Gledao je kristalne oči kako čuveju tajnu svog postanka, života van lutališta.

          -Pa... – Krenula je da se uvija. – Novac!

          -Novac? – Začuđeno je upitao dok je glavom negodovao. Vešto se krila u ljušturi prošlosti.

          -Logično, zar ne?

          -Valjda. – Rekao je gledajući je kako lagano prelazi preko laži. Svakako je ona zvučala bolje.

          -Sada je red na mene. Čime se baviš u životu?

          -Ja sam neuspeli pisac. – Izdahnuo je dok je izgovarao. – Pokušavao sam da pišem, čak sam i pisao ranije. Imam dva nezavršena romana, nemam snage da ih završim. Plašim se kraja. – Sa tolikom melanholijom je ovo izgovorio da je odjednom počela da se plaši njegovog tona i pogleda. Mislila je da će saznati nešto o njemu, samo je dobila još više pitanja. Možda nije potrebno upoznati čoveka da bi ga znao.

          -Mislim da je dovoljno rečeno. – Prekinuo joj je misao. Naglo je ustao. Krenuo je ka kaputu. Razmišljala je šta će sledeće da uradi. Okrenuo se, nešto je držao u ruci. Prilazio joj je polako, korak po korak gledajući je na drugačiji način. Više nije videla u njemu onog dobrog iskrenog, uplašenog čovečuljka, mračnim očima ledio je okolinu. Nešto je prošaputao i tada je ugledala u njegovim rukama nož. Zaživeo je u njenim nedrima. Osetila je hladnoću i bol koji je sve više nestajao. To je moglo značiti samo jedno. Ispustila je poslednji vrisak gledajući u prozor. Nasmejao se. – Ovo će biti zanimljivo... 

JOŠ JEDAN SUSRET SA ILUZIJOM!!!

I  - UPOZNAVANJE SA ILUZIJOM

            Još jedno ruglo na balkonu. Opustošena ulica mirisala je na barut. Igranka je počela pre nekih pola sata. Njih dvoje su plesali bez prestanka, kao da je čitava scena bila tu samo zbog njih. Njegova ruka skrivala se na njenoj butini, a ona je bila naslonjena na poveći stub koji je zaklanjao binu. Na scenu je izašao bend sa energijom dovoljnom da ih natera da polete.

            Njegovo lice sastojalo se od loše raspoređenih očiju, rimskog nosa koji je zauzimao veliki procenat lica i usana koje su bile boje šipurka, takođe, preplavljene od ispucalih ogrebotina nastalih zbog hladnog vremena. Kosa mu je bila uobičajeno razbarušena sa frćkavim šiškama, koje su padale na čelo, koje je bilo pozamašne veličine što je podrazumevalo da je u pitanju bila pametna osoba, reklo bi se čovek.

            Ona je na sebi nosila šarenu rolku koja je bila prekrivena dugačkim, svilenim, sivim šalom na prugice. Kosa joj je bila razbarušena,  gotovo mokra zbog velike količine znoja, koji je strujao okolinom praveći od ljudi vodopade. Ispod šarene rolke nosila je crni brushalter koji se blago nazirao i koji je na sebi sadržao njene inicijale. Pamučna crna suknjica, koja je prekrivala sive skaj helanke, bila je iscepana po dijagonali, iz fazona.

            Na igranku je stigao kasno. Blistave kapljice kiše su treperile dok ga je srce ubrzano upozoravalo da je tempo kojim je hodao bio možda čak i previše brz za njegovu konstituciju. Ne želeći da sasluša svoje srce, išao je ispred svojih poznanika, tražeći u energiji mogućnost za ubrzanje. Zastao je pri izlasku iz autobusa, okrenuo se ka njima i smišljeno je izgovorio:

            -Uvek zaboravim da vas dvojica čekate predstavnike lepšeg pola. – To je i bio razlog zbog kojeg su kasnili.

            Njih dvojica pored njega sa sobom su poveli svoje devojke. Ako iko veruje u matematika, u tom slučaju je rešenje zadatka, da su iza njega hodala dva para. I on sam...

            Dva sata pre toga je izjavio pred svima da je voljan da maleriše neku ribu, po njegovim rečima. Ironični osmesi su nastupili nakon te rečenice i tok razgovora je krenuo u suprotnom smeru, potpuno zaneramarivši njegovu izjavu.

            Kretali su se ka izabranom mestu popločanim ulicama punim vode, međutim, sreća svakog pojedinca je bila dovoljna da se zanemare elementarne nepogode i da se misao usmeri samo ka jednoj stvari... muzici!

            Gomila iskrenih ljudi stajali su u redu čekajući mogućnost prolaza. Dvadesetak centimetara kao najveća rupa u gomili. Ramena su prolazila lako, ljudi su disali jedni na druge. Gurali su se kao da je poslednje parče hleba bilo na tom srazmernom početku, bliskom bendu. U svoj toj gomili jedan pogled ka desnoj strani i par nečujnih rečenica izazvali su erupciju u tadašnjici. Možda je baš taj sekund doveo do zanimljivosti ove priče. Levo rame je bilo ispruženo ka sceni. Potpora prolaska. Glavom je napravio okret ka desnom ramenu i ispred njega stajala je ona. Nežnim, možda čak i ravnodušnim glasom izgovorila je

            -Možeš li da se pomeriš, moram otići ka svetlu. – Nije shvatio šta se upravo desilo i kao iz topa je odgovorio

            -Idem i ja ka svetlu. Uhvati se za mene.

            Prolazak je počeo. Hodao je gurajući ljude, tražeći jedinstveni i najbrži put ka zajedničkom odredištu. Dok je lutao ubrzanim koracima kroz masu, donji deo braon kožne jakne, koja je davala dodatnu širinu njegovim već dosta širokim i razvijenim leđima, neko je počeo da drži. Primetio je da se izgleda neko pribio uz njega i da ga nije hteo pustiti, no nije mogao da shvati ko je to bio. Nije želeo da se okreće, imao je druge planove koji su vodili ka svetlu, a ne ka mraku iza.

            Odjednom je pustila kraj jakne i uhvatila ga je za ruku. Osetio je hladnjikavi dodir, no i dalje nije mogao da oceni čiji je bio. Poželeo je da se okrene, da ubije iluziju koja ga je morila. Iza njega stajala je ona, držeći ga čvrsto, bez ikakve želje da ga pusti. Odjednom mu je sinula misao, uhvatila me je za ruku, moja je! Probili su se do samog početka, ona je i dalje stajala ispred njega, igrala je uz energične zvuke i pokušavala je da mu da do znanja da je potrebno samo malo da se potrudi.

            Shvatio je on to odmah, no i dalje nije mogao da razume da je za čitavih pet minuta od ulaska na igranku već naleteo na prigodnu žrtvu. Razmišljao je da li mu se to desilo nekada u prošlosti i došao je do zaključka da mu je ovo bio rekord. Srećan zbog te činjenice okrenuo je glavu ka njoj, koja je zbog njegove zamišljenosti već pomišljala da on ne želi ništa sa njom.

            Igrali su zbunjeno, i on i ona, ne znajući kako da usklade pokrete. Muzika je bila poslednja stvar u njegovim mislima, bila je tu kao potpora, no pogledi su postali primarni deo situacije. Iskrivila je glavu čekajući poljubac, nije hteo tako lako da se da. Pomerio se malo okrznuvši joj nos. Spustio je glavu želeći da joj kaže bar nešto pre onog momenta kojeg su svi čekali.

            -Kako se zoveš? – upitao je, no zbog glasnoće ništa nije čula. Ponovio je pitanje malo glasnije.

            -Iluzija. – Odgovorila je tihim glasićem koji ga je trenutno opustio.

            -Moje ime je Vojvoda. – Morao dva puta da joj ponovi.

            Nakon ovog finog upoznavanja, prešao je na stvar i u roku od nekoliko sekundi njegove ispucale usne boje šipka su dodirnule njene. Stvarnost je prešla u mrak. Sekund je čekao izgubljeno svog saputnika. Ubrzanje kao pojam dovodi do nagle starosti.

            Kao pustinjski vetar magla puna svačijih isparenja duvala je u njih terajući ih da i oni isparavaju i da učestvuju u ovom blistavom kruženju. Taj trenutni iskrivljeni osećaj sreće. Njega nije doticala njena umešanost, a ona je bila gruba. Grizli su se, dovela ga je do ludila. I sama se pregrejala. Delovala je kao ringla koju na samo jedan način možeš ugasiti. Odvela ga je do stuba. Tišina koja se osećala u svoj toj buci uznemirila je prisutne. Odjednom je zastala, još jednom ga krvnički poljubila i šapnula mu na uvo

            -Dovoljno svetlosti za danas. – Nije ni trepnuo više nije bila tu, kao da je izmislio. Čak ga ni poznanici nisu primetili sa njom. Da li je moguće da je sve to umislio? Nije želeo da poveruje u to. Trčao je s jednog kraja na drugi, od izlaza ka ulazu i nigde je nije bilo.

            Izmučen i umoran od surovog traženja, a i razočaran i kivan na svet stao je pored šanka. Na silu je ispijao limenke piva želeći da zaboravi i da smiri sujetu i ego koji mu je vrištao u tom trenutku. Prepio se do iznemoglosti. Nije ni znao kako je stigao kući.

            Probudio se u svom krevetu sa željom da nikada više ne ustane. Glava ga je bolela, usta su mu bila suva, mišići su ga probadali i na samom kraju setio se sinoćnog doživljaja i ovako ubijen u pojam krenuo je da psuje u nedogled. Uzevši telefon, koji je stajao na finoj polici od javorovog drveta, poželeo je da proveri koliko ima sati. Ušavši u pozive prvo se prikazao imenik, kod slova I pisalo je Iluzija.

            Odjednom je osetio uzbuđenje, jer do sada nije upoznao ni jednu devojku sa tim imenom. Probao je da pozove, ali uzalud stalno je odbijala pozive, da bi na kraju stigla poruka sa natpisom, strpi se...

I strpio se...

             

II - PRIHVATANJE ILUZIJE

            Sledećeg dana tumarao je sam tražeći u svakom dahu jedan novi, surovi početak. Poželeo je da ode na bazen, da uhvati atome vode i da natera sebe da malo duže posluje unutra. Dovoljno dugo da nikada ne izađe iz nje.

            Zbog čega su mu takve misli padale na pamet? Da li se misao o smrti povezuje sa depresijom, ili nju može tajiti sasvim normalna osoba? Nije mogao da shvati kako je ne biti. Onaj trenutak nepostojanja kada misao ne oseća telo, kada misao ne oseća. Kako je nerazmišljati?

Zamišljao je raj kao ogromno peščano prostranstvo, kao nekakvu obalu, takoreći plažu, okruženu ogromnim vodenom površinom koje je strujalo u okolini i postojalo samo kao zvučni efekat. Dodir talasa niz peščano blato. Zvuk šljapkanja po plićaku. Svaki čovek ima svojih tri puta tri zlatnog, sitnog peska. Na toj površini nekadašnje biće leži, gleda u nebo, nikada ne prestaje to da radi. I ne razmišlja! Nikada ni jedna misao ne prolazi, ostaje samo duboki pogled ka onostranom koji se putem iskrivljenih zraka vraća, ali nema tu poentu u životu, nestaje mogućnost stvaranja lepih emocija, sve je statično kao u smrti. I to traje beskonačno, bez mogućnosti prestanka...

Ako je ovo bila slika raja šta predstavlja pakao u njegovoj glavi? Dok je pripremao ranac za trening, stavljao unutra masku, peškir i rezervne gaće, misao mu je nagovestila da je pakao ono što u sebi sadrži sve najlepše stvari, najviše mogućnosti nudi, ali, takođe, daje svojevrstan rok trajanja čoveku, samim tim sve te mogućnosti koje se ograničavaju na pojedinačne, vremenom se gube i ostaje samo život radi života, bez ikakvih mogućnosti. Život radi slučajnosti, to je pakao. Svet koji te gleda kroz iskrivljenu prizmu koraka. Zaboravi na misao i uživaj u pogledu.

Ranac koji je spremao sastojao se od jedne zakačke koja se dijagonalno kačila na leđa. Imala je samo jednu veliku pregradu u kojoj je moglo da stane tačno onoliko koliko mu je bilo potrebno za trening. Crvena nit prolazila je rajsferšlusom i spajala se sa ručkom koja je svojim crvenim izgledom, davala crnoj možda čak i tamnoj, teget plavoj torbi topliji izgled. Nažalost, kaiš je izgubio svoju primenu, tako da je ofrlje bio zakačen za metalnu nit ispod ručke. Dolazimo do zaključka da je ranac nosio desnom rukom, koja je navikla na raznorazne terete u njegovom životu, takoreći, smišljenom paklu.  

Zbog čega mu se ponovo dešava ovo sve. Dok tajna ponosno pokušava da u vidu pozitivnih misli razgraniči današnjicu, njegova ličnost se razdvaja na histeričnog i zabrinutog. Čitav dan je proleteo u magli, no jedna spona je uticala na mnogo toga. I dalje ne može shvatiti... Niti razumeti.

Ponekad poželi da usputnim koracima zahvali sudbini, ili možda nekoj uzvišenoj sili, Univerzumu koji mu je pročitao frekvenciju misli i onda je nastupio zakon privlačnosti koji je spojio njega i nju. – Slučajno! Ne veruje on u te laži.

            Dok su bele pahuljice dodirivale prljavi asfalt čineći sa njim još samo jedan vid kontrasta u prirodi i društvu, njegova misao je tekla dijagonalno ka njoj. Želele su ga utvare koje su otvoreno pokazivale svoju privrženost. A on oduvek otpada kao najgori odmetnik.

            Zbog čega se zaljubi u svaku devojku koja mu pruži bar delić pažnje? Iako ga ništa ne vezuje za nju, njegove spone se šire ka njoj. I onda dođe druga. Stalno je neka kombinatorika u pitanju. Ali proces je isti. Mada, ko i ne bi poželeo tako fina bića.

            Ovoga puta je izneverio sopstvena očekivanja. Šta je uopšte želeo? I zbog čega se oseća iznevereno? Još jedan dan. Samo je on bio potreban. Blistaju januarske noći. Podsećaju na zaboravljene predrasude. Da, njih je najlakše pretvoriti u zabačene misli.

            U očima naziru se dva lika. Jedan koji zna, drugi koji ne zna šta ovaj prvi zna. Ponekad obojica nastupe. Tada haos postaje jedini izlaz.

Ušla je, okupirala mu je maštu i ostala je samo slika osmeha. Ostatak večeri sanjao je. Na vratima je pisalo, Stani, ono što poželiš ostvariće se. Odjednom je previše toga počelo na pamet da pada, novac, slava, sve one materijalne stvari koje su kao potrebne, no glavna želja nije imala veze s tim. Želeo je nju, možda čak i više nego što bi trebalo, ali on je i imao, bila je njegova, no trenuci pored nje, zaboravljali su časovnike, a te iste satove i brojeve na njima nisu trpeli ostali koji su bili van tog začaranog kruga. Pitao se zašto se dani igraju sa njima, a noći brzo padaju. Pitao se zašto ljudi očekuju da vreme ograničava strasti. Poželeo je svet samo za njega i nju, u kojem sekunde traju satima i gde bi napokon mogli da uživaju, bez opterećenja. Vrata je dodirnuo i prošao je kroz njih. Sa druge strane stajala je gledajući ga svojim blistavim očima. 

-Zaboravi. – Reči su izletele kao beskrajni talasi. Žutom svilom bila je okićena. Stajala je kao kip, izvajana. Čuo je šta je izgovorila, no znao je da želi da kaže nešto drugo. Nešto što je tišti. Crvenilo u obrazima je otkrilo. Oči su joj sijale a nigde svetla nije bilo. Izgleda da je lukava, nikada nije primetio tu osobinu kod devojke. Mada i bila je drugačija.

Šta da joj odgovori? Misli mu tumaraju. Spojene senke ne dozvoljavaju mu da izgovori ono što misli; ono što želi. Okiva ga osećaj kao da ne misli ono što želi. Šta je bitnije, misliti ili želeti? Jedna strana bi sada pobegla, kiša bi je odnela i oprala. Ostala bi samo fleka, ono što ljudi vide a ne ono što je on. Onaj drugi deo bi zaboravio i nastavio dalje. U tom slučaju osećao bi se svemoćno i nemoćno u istom trenutku. Zar to ipak nije suština.

            -Ne verujem da ću ikada moći. – Zašto je ovo rekao? U priči bez pričanja; u snovima dok je leteo bez puta. Dok je tumarao sam i nepostojan. Šta je rekao? U pesmi bez početka i kraja. Granica je nekada bila misao, sada je deo života, puta. Koji ga je Đavo naterao da sve ovo uradi! Da posustane i da ne zaboravi. Neke stvari se ne zaboravljaju. One koje tumarajući grizu jedna drugu, dok ne ostane samo jedna stvar za koju se vredi boriti. Za trenutak je pomislio da je to ona, ali ga je brzo u to razuverila.

-Sve što sam uradila, bila je greška. Oprosti mi. – Rekla je ne gledajući ga u oči. Gledala je kroz njega, u nekog drugog. Kao da je i on ovde, ne napušta je ni u mislima. Koja patetična zavrzlama. Za rukav ga je povukla, ali je isti rukav i iscepala. Sada je ostao bez rukava, a ona bez svog dela.  

-Ti si moja greška. – Rekao je i ispario je. Crne misli ostale su u prostoriji, a senka koja ga je pratila pomno je postala deo samoće. One divne koja vraća u mladost. Možda će biti zanimljivije, tešio je sebe dok je koračao po mračnom tunelu. Kažu da je svetlost na samom kraju, ali gde je kraj. Ko čuva zatvor od zatvora? Ko zna gde je prekidač? Jedino što postoji to je rupica na zidu, koja mu dozvoljava da gleda izvan i da se divi prelepim odsjajima zraka koji ga svakim novim trenom podsećaju na ono što je bio.

            I dok sedi u tmurnoj besmrtnoj noći, piće prinosi ustima i izgovara glasno i gromovito.

            -Možda ja stvarno nisam sposoban za osećanja. – Jedan srk ga je odveo u beskraj. Grč u grudima sa potajnom srećom. Novi mrak je presreo stari. U hodniku starih sećanja, osetio je njen miris ili su to samo cvetovi mladosti, koji ga vraćaju u onaj trenutak kada se promenilo sve.

Probudio se!

III - RAZBIJANJE ILUZIJE

Zvuk, kao bezbroj pisama koje vetar piše, ljubavnicama i pesnicima. Mističnim kolutovima, šiljate stene podsećaju na mir. Sakriven u bašti plodova, sedeo je i zapisivao reči. Pretvarao misao u san. Zbog čega ih je stvorio. Da li zbog sebe ili zbog toga što mu je priroda pripremala dugogodišnje prijatelje. Postoji naravno svet u kome se sve vrti oko njega. Naravno, da je on bolji od ovog. Bar je on tako mislio, dok je pisao. No kraj ga je naterao da se zamisli. Da zaboravi.

            Zašto ovo nije tragedija? Zbog čega bi ubio delove, kada bi mogao da preuzme sve na sebe. Svet ravan ludilu, takav mu je trebao. Nije bio lud, pa nije ni gledao.

            U njegovom svetu ljudi pate i dalje, njihova realnost nije najzanimljivija, svakako... Ali zajedno drže se do poslednje tačke ključanja i propadanja i besnila. Gde je taj zanimljivi kraj? Gde je ono što će pamtiti?

Poželeo je uplakano da prihvati svoju sudbinu. Na kraju krajeva, to mu je jedino i preostalo. Taj izgubljeni dah, nepostojani puls i pogled ka spajanju dve najlepše reke. Taj prizor uznemiravao je njegov duh, ako ga je uopšte i imao.

            Na koži sadržao je obljeske mističnosti. I dalje je krio svoje postojanje među pristalicama. Sedu glavu obuzimala je mrtva krajnost. Završavajući posao krenuo je ka drugom. Nije bilo vremena za predah. Biće, govorio je. Svako će se odmoriti jednom. Na samom kraju. Da li vredi onda odmaranje na ovim stepenicama života. To je greh, pričao je, preispitivanje granica je, u nekom smislu, čovekova jedina mogućnost. Možda će zaboraviti...

Među uglađenim odelom i diplomom filologa, noć je iziskivala iz njega svaku kapljicu znoja i tako je padajući u reku taj znoj postajao jedno sa tekućom vodom. Iz slavine je izlazila njegova pristojnost. Radivši kao konobar menjao je jedan dan za drugi, noć za kvalitetni san tokom dana, za vreme prvog posla.

            No most je osetio još jednog ronioca. Sa vrha je dopuzao do dna. U vodi je samo pitanje vremena.

            -Plašim se za tebe, Vojvodo? – Iluzija se oglasila.

            -Ne brini se, kraljice moja, završiću kao i svi ostali.

            -Kako?

            -Kao beskućnik. Idem u vodu da preispitam svoje postojanje.

            -Nemoj.

            -Zbog čega? Tebe možda? Jeste, ja i da volim nekoga to ne bi bila ti.

            -Čak ni ja?

-Imaš preveliko mišljenje o sebi, ne volim te, gledam te zato što moram. Nažalost, život nam nije uvek saputnik i drug, već najveći neprijatelj. Ja sam odavno shvatio da je deviza budi svoj otpala u samom korenu. Možda se vezuje za mladost, buntovništvo i haos, ali sve je to propala priča. Glumi, draga moja. Pretvaraj se da me voliš, ali znaj šta je pretvaranje, a šta ne. Ne mogu biti svoj, izgubiću mnogo toga, na kraju i sebe. Ne smem biti svoj. Moram glumiti, moram se održavati u životu u odnosu na situaciju, a ne na sebe. Ko sam ja, ako ne glas koji iz malog mozga prelazi u materiju. Ko si ti, ako ne povratna reakcija toga. Zašto bih bio iskren prema tebi? Da bi me odbacila u prvom krugu? Ne želim izgubiti ovaj meč. Revanša nema, zapamti to. Ne dozvoli da te savladaju emocije, budi jača od njih. Zamrzi ih. Ukopaj se u rupu i čekaj svoj obljesak. Prema licemerima budi licemerna, prema dobrima budi dobra, prema lošima budi još gora. To se očekuje od tebe. Da budeš i protagonista i antagonista i na samom kraju još jedna uzvrtela duša u lavini nazvanoj svet. I nemoj plakati, zbog istine, plači zbog svih laži kojima te prosipaju i kojima prosipaš. Ali ostani čvrsta, ne dozvoli da vide tvoje slabosti, na prvom ćošku će to upotrebiti protiv tebe. I ne zadovoljavaj se malim stvarima, čuvaj u glavi prisebnost i budi srećna što postojiš. Jer ti kao i ja, smo bačeni na ovo mesto čisto iz zezanja. Razmisli malo bolje. Da li si nekada osetila emociju prema malom mravu ili muvi, ili si ih krvoločno ubila samo zato što možeš. Zapitaj se ko gazi po nama? Zbog toga nema izlaza, zbog toga nema zanošenja, ostani sama u svojoj glavi, budi sa nama i zaboravi. Prosto je. Na tebi je da izabereš.

            -Zbog čega si skočio?

            -Zbog toga što sam shvatio ovo sve. Celog života sam tražio put ka znanju, ka shvatanju jednog idealnog sveta. Ne, on nije takav. Nije nikakav. Sve ovo što ti poveravam radim zbog toga što verujem da ti možeš. Jer ja nisam mogao. Stvarno nisam...

            -Ali ja ne postojim, Vojvodo. A ti i dalje pričaš sa mnom.

            -To me poražava još više. Jedinog sagovornika nalazim na samom kraju, gde? U česticama. U sebi! U Iluziji! Ej, još uvek si tu, zar ne? Ne ostavljaj me? Molim te! Ostani, bar za kraj. Iluzijo!

            -Tu sam ne brini.

            -Taman sam pomislio da sanjam. Vidimo se, čućemo se. Došlo je vreme i ja da se odmorim.

            -Pomisli na druge.

            -Na njih i mislim, zbog toga i nestajem. Ne mogu oni sa mnom. Previše im unosim negativne energije. Šta sam ja drugima dobro učinio?

            -To samo ti znaš?

            -Zbog toga sam i skočio.

            -Vojvodo, nemoj da gubiš dah. Izroni...

            -Iluzijo, zauvek ću te voleti...

ŽIVOT JE SAN!

ŽIVOT JE SAN!

Dok tiho zalazi februarsko Sunce,

Usamljeni trag, daleko se čuje.

Teše se ljudi da neće biti k’o juče,

Sačekaj sutra, upravo stiže, tu je!

Osećaš li smog i blistavo inje,

Uprkos strepnji, rodio se dan,

Ne postoji izlaz iz betonske škrinje,

Moraš da ubediš sebe da život je san.

Uzalud se mučiš, al’ ne slušaj mene!

Ja sam samo taj koji bi da te pokoleba,

Drama se ne završava ni kad’ izađeš sa scene,

Onaj sa vrha te neprestano gleda.

Na njemu je da vidi, a na tebi da se nadaš,

U idealnom društvu svako svoj pos’o radi,

Što više sanjaš, to lakše padaš,

A On uživa dok se tvojim znojem sladi.

Za tebe i Bog je umr’o dok On je tu,
Mašinom te drže koncima sivim,

MEMENTO MORI! I u dobru i u zlu,

Šta je to što te čini živim?

Da l’ volja za mučenjem il’ improvizacija?

Koja tera te da napregneš vijuge.

Da opstaneš u svetu koji nikako ne prija,

A znaš da igraš samo sporedne uloge.

Nisi stvoren za krst, niti za bolje,

Pomozi sebi da bi drugi patio,

Sve što si uzeo sada je tvoje,

Da bi na kraju sve Njemu vratio.

Na zdravom drvetu trulež se hvata,
Na papiru pišu se rečenice bez smisla,

Živiš za mir a ne možeš bez rata,

Nigde kapi vode, a ipak je pokisla.

Ne može kišobran da spasi od pljuska,

Ne može čovek da preživi sam,

Ti živiš u komori koja zove se ljuska,

Ja govorim jer jesam i zato što znam!

S.M.

ONO ŠTO JESTE TO GA ČINI JAČIM!!

Prijateljski Orah

        Obliveni metal u ustima. Ukus podseća na gvoždje. Treba se rešiti prljave krvi. Ispljunuo je na usijani asfalt mešavinu šlajma i duše. Neće živeti još dugo. Ta blistava vizura, crno-crvena, predstavljala je njegov život u malom. Toliko prolivene tečnosti zarad jednog izdaha. Poslednja partija ruleta. Loptica lebdi po zamišljenom krugu. Dodiruje blistave boje koje sijaju kao beskrajni niz tonova. Harmonija uzaludnih bitaka. Svaki novi sekund nagoveštava propast. Apsolutna nula ne sadrži životnost.

        Ogleda se. Čovek sa druge strane mu maše. Očekujem te, zbori, tihim, razlivenim glasom. Potrudiće se da izbegne odgovor. Barem u početnom zanosu. Da li vredi živeti pa makar i malo? Na to pitanje ređaju se rečenice. One ga vraćaju ka propalim mogućnostima. Ne treba se kajati ni zbog čega. Putevi se razilaze. Različite staze čuvaju u sebi sopstvene predstave, kao u lavirintu.

        Ubija ga razvrat i blud. Kreatura sa telom čoveka pretvorila se odavno u senku nekadašnjeg bića. Oronulo lice, tajanstvene oči, gomila kostiju sa dosta naborane kože. Vremenom je nežna spoljašnjost postala krljušt. U zenicama se nazire rajski vrt. One i jesu odudarale od čitavog sistema. Ostale su neokrnjene. Njihova unutrašnjost nikada neće izbledeti.

        On možda voli. Koga? Sebe! Nikako. Tu budalu on nikada neće voleti. Džemper boje kafe slaže se sa kožnom jaknom. Otkad ima razum ume da spaja nespojivo. Sitnice su te koje miluju. Autobus prolazi ispred. Kašalj ga sve više prati, kao smrt koja se oseća uz toplotu vazduha. Prvo je toplo, pa onda hladno. Sve se svodi na ta dva osećaja.

        Čovek je ono što udiše. Po tome on je biljka. Dim. Skroviti ugljen monoksid koji treperi dok čašice, jedna za drugom, miluju davno uništeni želudac. Njegov glas je hrapav i nežan. Pojava patetično smešna. Kućica u kojoj obeduje sastoji se od dve male prostorije.

Celog života voleo je samo majku. Umrla je sama dok je on radio u Rusiji. Građevina ga je očvrsnula. Nije on stvoren za teške poslove. Mršav je. Žilav. Gomila kostiju. Iz daleka se primećuje vratna jabučica. Otkad zna za sebe padaju mu pantalone. Nikada nije imao kaiš sem u vojsci. Pantalone vezuje kanapom. Za to postoje dva razloga. Prvi je poznat, drugi je naizgled čudan.

U dvorištu, kada je rođen, zasađen je orah. I dan danas slave istog dana rođendan. Tako se to radilo nekada. Zajedno su izrasli u zakržljale primerke svojih vrsta. Tihe, krhke grane, koje malo jači vetar može da sruši, tresle su se pred njim kao i on sam. Za razliku od drugih razgranatih izdanaka ovaj je čudnovato izrastao samo u dužinu, ostavljajući širinu nekom drugom drvetu. Osim jedne debele grane koja paralelna sa zemljom odlazi u nedogled. Nikada slađi plod. Sve sama ironija, kao i život u njegovim mislima.

Kako napisati pesmu, pita se on i zapisuje stihove svoga bola. Zubata zvezda svedok je u šuškanju papira. Nikada ranije nisu reči tolike lepote bile tako olako shvaćene. Delio je remek dela. Drugi su se proslavljali njegovim pesmama. Značile su mu kao kamenčići bačeni u vodu. Početni zanos je brzo nestajao kao i papir sa mislima jednog sanjara.

Sada on tiho hoda oronulim stepama svoga srca. Propio je poslednji dinar. Nije on jedan od onih koji štede. Čašćavao je cele kafane. Zašto? Onoliko koliko nije voleo sebe toliko je voleo druge. Ubijalo ga je neraspoloženje ljudi oko sebe. Pravio je budalu od sebe zarad sreće svih ostalih. Cenjen je bio u narodu. Materijalno ga nije interesovalo.

Voleo je dve žene u svom životu. O prvoj je bilo reči. Druga ga je pakosno ostavila. Gledao je njenu sreću sa slomljenog prozora svoje trošne kućice. Zavideo je komšiji. To je bio njegov jedini greh. Plakao je, tiho, u svom kutku i terao je sve dođavola.

Orah je tu. Govori on sebi gledajući improvizovani kaiš. On je oduvek bio tu.

Na papiru, koji steže u rukama dok pljuje i ostavlja trag, pišu poslednje reči. Nekakva setna pesmica. Bolestan je. Umreće. Rak pluća. Kašlje duboko. Kad bi mogao da umre već jednom, no život ga želi. On je tu da bi patio. Harmonija mora postojati. Mora neko i da posmatra sreću drugoga. Ni daleki Sibir ne može izbrisati biserni osmeh. Uvek ga je vetar šibao po leđima. Tragovima kiše korača i dalje. Mame ga blistavi snovi, gde je ona koju voli! Tamo gde se glas pretvara u pesmu.

Detlić ga budi. Došao je trenutak. Orah ga doziva. Čuje se kao otkucaj srca. Tuk, tuk. Tuk, tuk!

Sveti Stefan, njena slava. Graja dopire iz susedne kuće. Kažu stari da je loš znak kad za Stevandan ogreje zubata zvezda. Još malo pa će kraj.

Ostali smo samo ti i ja. Nikoga drugog nemam sem tebe. I eto vidiš u šta izrastosmo. Ni u šta! Ali bar smo tu da dopunimo jedan drugoga. Znaš ti dobro zbog čega sam tebe izabrao. Kaiš ću vezati za tebe, moj saputniče. Zajedno ćemo lebdeti.

Na granu vezuje kanap. Omča oko vrata i pola sekunde kraja.

Okončaće. Umiriće se. Zaboraviće! Napokon će prestati da se muči! Poslednji pogled čuva za nju. Tako se mirno druže.

Život, nažalost, ima drugačije planove za njega. Puče krhka grana kao i srce kod prevarenog čoveka. Jedan lavovski urlik iz duše ga ubi. Uplakano posmatra milovanje Sunca. Vetar je napokon polomio orah. Ono što jeste, to ga čini jačim. Zvuk njegove pesme dopire iz susedne kuće. Nešto što podseća na kraj. Biće dobra žetva kažu...

MOJE MISLI TEBE GLEDAJU!!

I – U POKRETU JE INSPIRACIJA

  Prozirnim koracima počinje priča...

          Nečija noga pravi dodir sa betonom. Asfalt je počeo da škripi. Njegova ustajala pojava stečena je iskustvom. Nekada se pokazao kao najbolji tip stoga se i dalje verovalo u njega. Starine se najlakše gaze. Ovaj beton je imao oko sto dvadeset godina i postao je oličenje neravnina. Udubljenja, uzvišenja, sve je to nastalo ljudskim hodom, brzopletim, džangrizavim... Možda je baš ta ubilačka energija ljudskog roda dovela do toga. Neko bi bio siguran u to... Ja iskreno nisam! I beton je ljudska tvorevina, poigravali smo se sa prirodom i to ne baš na najzahvalniji način. Sistem mora doći do harmonije. Neravnine na rasutom betonu razuđene su bile kao veliki ožiljci na tek umrlim ljudima. Prolazeći tim putem mogla se osetiti pobuna prirode. Možda su baš zato ptice ispuštale svoje najupečatljivije krike baš iznad tog mesta? Dve garave, ali možda i preterano zamišljene, vrane bile su svedoci svakom bitnijem događaju odigranom na tom mestu. Naslonjene na banderu od smrče, njihove jednoznačne oči mogu posvedočiti o istinitosti ove pripovesti. U njima se sve ovo može doživeti. Moja misao leti njihovim krilima!

          Hladno, maglovito jutro. Ovo nije sneg! To što vidiš je magla, sve oko tebe je zaleđeno, ali to nije sneg. Nema tu jutarnju dobrotu zbog koje se budimo. Sve je nepristupačno, baš nalik na maglu kojom si okružen. Bolje požuri, odredi gde želiš da ideš. Smrznuli su ti se prsti. U pokretu se događa skup zanosnih misli. To je ono što ne možeš da postigneš ništa ne radeći i samo gluvareći. Tvoj mozak nije stvoren za kašu. Njegova priroda se buni svim situacijama kojim bombarduješ svoj mlađani život. Izgradi iskustvo preko saveta, nemoj želeti na svojoj koži dodir vrućeg čelika. Tako nešto otupeće ti čula. Ostaćeš samo zanesenjak. Ti si čovek ovoga sveta, ne zanosi se mislima o budućnosti. Koračaj ka neravnoj površini sa znanjem da ćeš pasti. Nemoj da zaboraviš misao o sebi. Ljudi se ili poništavaju ili uzdižu! Tvoj zadatak je da budeš na sredini i pobedićeš. Samo me slušaj i doguraćeš daleko. Šta misliš, zbog čega si došao do ovog trenutka? Nisi sam na ovom svetu, to je prokletstvo vas zanesenjaka. Stvarate misli, a posle se krijete od njih. Upustio si se u književne vode, rodio sam se ja. Ne možeš da mi zabraniš da se ispoljim. Kada te ništavilo umrtvi, nestajem i ja. U pokretu je inspiracija...

          Isparenje između dve zebre već je u predelu tvoje glave. Vidim da možeš da primetiš energiju mrtvila koju ovaj iskrivljeni grad predstavlja. Sve je sivo, nikako crno-belo, možda previše melanholično. Takvi kao ti se vezuju za fasadu, za nešto konretno. Za nešto što podseća na ojađeni nervni sistem koji se u borbi sa imunim sistemom bori da preživi. Ovako krhko telo, bledih zidova, daje samo površinsku sliku praktičnosti, prisebnosti, ali i blagotvorne plitkosti. Nestala je zanesenost. Siva je ubica boja, njena skica čeka mašte plod, da bi se nahranila. Zbog toga ti sivi zidovi nikada ne crne. Njihove lađe su već potonule i one oronule čekaju na novo svitanje.

          Obrisi svetlosti ukazuju na gomilu grehova od kojih si satkan tako da svaki maleni snopić zraka u dodiru sa dušom nagoveštava ono najgore u tebi. Možda je baš ta nerazuđena gomila nedostataka dovela do toga da kada se sve te šupljine, prepune očaja, stave na gomilu dobija nešto potpuno suprotno od očekivanog. Hram lepih dela... Ono što je preterano ružno dobija dimenziju grandiozne lepote. Za sve je krivo ljudsko sažaljenje koje ima moć da gomilu nedostataka pretvori u zanimljivu celinu. Tebi ta gomila ružnoće na jednom mestu smeta. Ti podsvesno spajaš nedostatke i proglašavaš pobedu lepote kao entiteta. Sve te ružne pojedinosti kada bi razdvojili predstavljale bi svaka ponaosob jedan nivo ružnoće, no harmoničnim spajanjem neravnina pretvaraš nešto što naizgled deluje očajno u skup lepote kao celine. Ta lepota prelazi nivo oduševljenja, umeš li da se zapitaš zbog čega je to tako? Zašto je mops lep pas? I da li je on uopšte takav?

          Koliko ja vidim ti ne voliš da ti govore šta da radiš. Iako ih svakako uzimaš u obzir i analiziraš, taj prvi čin pokušaja menjanja tvog mišljenja nailazi na odbrambeni mehanizam tvoje ličnosti koja svaki savet iznesen na taj način odbacuje u prvom koraku kao mogućnost. Tek u drugom koraku, kada ti sujeta vrati sposobnost razmišljanja, ti počinješ da razlažeš te korisne misli, pretvarajući ih u svoje ideje. Samoljublje ti ne dozvoljava da pogledaš hladno kritičara u oči. Svaku njegovu reč ti provlačiš kroz svoju ličnost tražeći izgovor za sve ono što ti ne odgovara u njegovim rečima. Ti izgovori su zaslužni za iluziju koju nazivaš srećom. No ne zaboravi da su i oni samo zamisao, kao i asfalt kojim sada hodaš.

          Na beskonačno pitanja postoje samo dva odgovora. Jedan se krije u tebi, drugi ćeš morati da pronađeš u nekome. U tome je harmoničnost ovog sveta. Nije bitno što odgovor u sebi krije mogućnosti, tvoja pojava veruje u taj odgovor kao jedini mogući, ali i dalje postoji nešto u tebi što ti ne dozvoljava da odgovoriš na taj način. Kao da si svestan da jedan odgovor nije dovoljan, ni približno. Kada budeš shvatio da dve mogućnosti daju celinu, tvoja ličnost postaće rasparčana i u vidu razbijenog ogledala čekaće nekoga ko bi mogao sebe da ugleda u njoj. Ali nemoj verovati u odraze, čovek nije dovoljno jak da bi odbranio sebe od duhova prošlosti. Ono što vidiš u svom licu nisi ti, već senka tvog postanja koja zarobljeno posmatra svog stvaraoca. Tvoja podsvest te poistovećuje sa životinjom sa druge strane. Ona primećuje sličnosti između vas dvojice i naizgled vas poistovećuje. No razlika je to što ti imaš moć misli, dok njegovi tokovi ostaju plitki i suvi. Odraz predstavlja samo fizičko truplo koje ti nagoveštava postojanje, no misao dolazi samo sa jedne strane. Dimenziju više otkrivaš ti, ona druga strana prati tvoju mimiku i pokrete, ali nikada ne može da dostigne tvoju veličinu. Zbog toga te i ograničava na samo čulno i fizički, dok ti se telo ne osuši i dok ne shvatiš poentu prolaznosti koja se u odrazima najbolje primećuje. Nemoj plakati zbog nesavršenosti to je dokaz da umeš da živiš.

          Zbog čega ti se dešava ovo sve? Dok nešto što podseća na tajnu ponosno pokušava da u vidu pozitivnih misli razgraniči današnjicu, tvoje biće se razdvaja na histeričnog i zabrinutog. Čitav dan ti je proleteo u magli, no nazirao se blistavo osvetljen snopić zraka koji i dalje nisi shvatio. Poželeo si da usputnim koracima zahvališ sudbini, ili možda nekoj uzvišenoj sili, univerzumu, zbog toga što ti je poslušala misao koja vas je zakonom privlačnosti spojila. Slučajno! Ne veruješ ti u te laži.

          Dok su bele pahuljice dodirivale prljavi asfalt čineći sa njim još samo jedan vid kontrasta u prirodi i društvu, nečija misao je tekla dijagonalno ka tebi, praveći od savršenog kvadrata, dva ista trougla. Naleteo si na utvaru koja je otvoreno pokazala svoju privrženost. Situacije koje ne zahtevaju utrošak energije gube svoju zanimljivost i svojom otvorenošću uništavaju iluziju želje kojom ti rukovodiš. Jer da bi se tebi neko dopao, moraš u njoj pronaći onu neotkrivenost koja te i dalje privlači. Na rešenim slagalicama primećuje se poenta, dok ti voliš korak po korak sam da rešavaš, pa čak i da zađeš u nerešivost problema. Da se zapitaš... Da zastaneš i da pomisiš nema rešenja... To je ono što te inspiriše, pokret. Ako ti se nešto ukazuje kao svršen čin, tvoja znatiželja se završava u sledećoj minuti, nakon duboke analize. Ti si istražitelj, kolonizator. U potrazi za neotkrivenim kopnom. Kada ga budeš otkrio nastanićeš se na njemu. Do tada ćeš koračati ka svom cilju ne želeći da zađeš u već otkriveno. Rešene slagalice nemaju poentu. Začudićeš se kada ti budem rekao da i tvoju složenu slagalicu neko rešava u ovom trenutku. Ali nemoj kretati od samoljublja, znam da ti godi kada si u centru pažnje, no ne dešava se to zbog tvojih vanserijskih mogućnosti, već to samo priroda udešava svoje. Zbog toga ti utvare ne dozvoljavaju kretanje. Jer u tvojoj zagonetnoj slagalici niko još uvek nije došao do rešenja. One samo pokušavaju i ta nemogućnost ih sve više približava k tebi. Kada bi bio prostiji, bio bi i srećniji... Dobrodošao u klub...

          Znam šta ti prolazi kroz glavu, zbog toga što i ja predstavljam deo tebe, ili bar jedan procenat slagalice. Onaj nedokučivi deo, koji dovodi utvare do tebe. Ali kada bi cenzurisao mene ostali bi samo delovi slagalice koji nemaju mogućnost spajanja. Ogledalo je puklo, a lepka nema. Jedan dodir vetra i staklići će odleteti, a stoga i ti i ja se razdvajamo. Ja ostajem na papiru, kao dodatak tvoje ličnosti, da bi tvoja šizofrenija mogla da opstane u ovom svetu kao normala. Nešto što inspiriše. Što čini druge ljude srećnim. Inspiracija je u pokretu...

DNEVNIK JEDNE LUDE LJUBAVI!!

Dnevnik jedne lude ljubavi

XX.12.2013.

            Šta je to što nas čini ljudima? Prkos? Smeh? Laž ili greh? Ili bosonogo hodanje po životnom žaru? Naučio sam da dišem ravnomerno dok sam hodao uz tebe. Zbog čega si baš ti postala ono što sam tražio?

        Možda ja i preterujem, ubijam, smirujem, a možda i sakrivam realnost od svojih očiju i u stilu pesnika preterujem. No zanos nije svojstven samo takvima kao što sam ja. I drugi su, uprkos starenju, sanjali budni. Granica mojih želja ne postoji. Nešto što ti nazivaš lutanjem, ja vidim kao put; ono što ti nazivaš krajem, ja sam već završio. Meni ne trebaju izgubljene bitke, niti sam voljan da se borim za ideale. Nešto najbliže idealu si mi ti, sve ostalo naizgled podseća na tebe. Ovo je opsesija! Bolest! Otimačina duše. Moja hemija je zatresena! Ona se bori da ne nestane.

        Kroz okvire razuma ja ne postojim! Ovo moje stanje verovatno bi bilo proglašeno ludilom, mada i ja preterujem. Danas su osećanja sinonim za slabost, samo što se ja, za razliku od drugih, ne bojim svojih iluzija. Moram vam odati jednu tajnu: iluzije me održavaju u životu. Moja misao sreće se sa tobom. Prvo što vidim to su pocrneli krajevi kaputa koji polako počinju da blede. A ja se i dalje trudim da ne sperem prljavštinu, iako će me ona koštati života.

Svako ima svog demona. Moj je nekako izražajan, uvek je tu, i na ovaj način se suočava sa mnom. U svakom preostalom trenutku mi nagoveštava da zaboravim moral i da se uzdignem tako što ću se spustiti niže od bilo koga i dozvoliti sebi da prisvojim nešto što mi ne pripada. – A zbog čega ti ne bi pripadalo? – njegov glas otkucava uz otkucaje srca – Ti imaš isto toliko prava koliko i on. Ništa te ne razlikuje od njega. Nemoj da pretpostavljaš! Pokaži se! I kakvo crno srce ti pominješ gore? Znaš li ti da srce i nekakve emocijice nemaju veze sa tvojom željom? Nije te viša sila naterala da pređeš preko načela. Sam si, iz svojih razloga, poželeo nešto tuđe samo da bi zadovoljio svoje samoljublje i upotpunio sujetu. Sve ostalo su izgovori... Ti hoćeš trofej! Ja sam ovde da bih te naučio da se ne pecaš na glupa osećanja. Komunizam je ubio to što ti nazivaš srcem, ostao je samo trag i tvoja podsvest koja te ubeđuje da su neka idiotska osećanja, draži, gluposti, ono što te pokreće. Ne! Ti si instinktivno biće. Želiš da postaneš alfa, u tome je caka. Dobio si predispozicije čopora. Nikada nisi razmišljao da ćeš se vratiti na početak, na prosto. Na buzdovan i kamen! Zbog toga se i mučiš. Jer u tvom razumnom telu nema mesta za iracionalno van onog zamišljenog. Sve ono refleksno smatra se nepotrebnim i stranim. Sav taj zanos nepoznat je i razum pokušava da ga uguši. U toj epskoj borbi strasti i razuma, ja ostajem kao kolateralna šteta. Ne zaboravi da mozak nije dovoljno jak da bi uništio nagon. Priroda pobeđuje ponovo, ali vremenom probudiće se misao koja će mi pružiti spektar različitih mogućnosti. Te proklete mogućnosti se gomilaju. Svet počinje da se vodi u glavi, dok realnost trpi zamišljenost.

        Ja ne želim ideal tebe, već bih svojom senkom da zakoračim u tvoju sa svom cenom nesavršenosti sa kojom smo sklepani. Ne bojim se glasno da govorim ono što osećam, niti mogu da verujem u poniznost tih dela. Ja stvari radim po mojoj sopstvenoj želji. Ako zakoračim neiskrenim osmehom život neće teći uobičajenim tokom. Ta laž izgradiće svet sa podlogom od neistine. Takve kule su osuđene na propast. A ja ne želim da ti i ja... Hm! Ti i ja! Kako veličanstvena misao koja možda i zvuči kao patetična ispovest, no u mom umu to je više fantastika. Nešto što u svojoj zamisli gubi uzemljenje. Kada stvari dobiju levitaciju njihova boja miriše na taj sirovi zadah strasti, koja u svoj toj idiotskoj situaciji oplemenjuje samo tebe kao objekat ljubavi. A gde sam tu ja? Ja postajem samo medijum božanske sile koja kroz mene deluje.

        Gde bi Bokačo bio bez svoje Laure?

        Al’ ipak pakosno posmatram suparnika sa podsmehom u očima i bez ikakvog stida oduzimam mu ono što je potrebno. Moje biće je srećno, možda po prvi put u ovoj izgubljenoj iluziji nazvanoj vreme. I dok hodam popločanim ulicama svesno u svesti pronalazim sličnosti sa tobom. Moje nekadašnje biće u tebi se ogleda. Šta si mi to uradila?