Putevi tuge
Oni odlaze, počinju da nestaju,
Još izlaze, pasošima crvenim,
Pun je grad, dok ponosno hodaju,
Cirkus je sad, na štulama drvenim.
Stiže glavni, lik najjači u kraju,
Alkos slavni, gleda očima crvenim,
Da li je tu, dok korača ka raju,
Ili je na dnu, sa rukama krvavim.
Zašto sad na ulici hoda gospoda,
Dok njihove eno, posmatraju sluge,
Možda sada tamo sija sloboda,
Dok oni kreću se putevima tuge...
Na samom dnu, i Crvenkapa svom je,
Jednom ćošku, ispunjavajući bajku,
Niko ne zna, ta devojčica ko je,
Al’ znaju da, vuk je već pojeo baku.
„Lepoto ti, pripadaš meni, zar ne“?
„Znaj svoja si“, začuo se glas u mraku,
„Idi od njega, šta čekaš, beži što pre,
I bez svega, leti ka svom oblaku“.
Pitate se šta ovde preostaje,
Na samom kraju te blistave duge,
Je Crvenkapa koja opet nestaće,
Koračajući putevima tuge.
Ne vidi se, i ništa nije ostalo
Još prazno je, nebo koje gledaju,
Proročica, ne veruje ni malo,
Ko je ubica, slike je opsedaju.
Prva braća, greh, oduvek se znalo,
Zvonar vraća, zvezde koje sijaju,
Ljudi vole, svako srce se kralo
Tamo dole, zaljubljeni biraju.
Spremite se, trčaće samo vredni,
Dolaze sa one tamo strane druge,
Ko je pobednik, prvi il’ poslednji,
Na tim beskrajnim putevima tuge.
Vetar duva, Ofelija Mesec gleda,
Dušu čuva, za nju se mnogo plašim,
Bila mlada, a već postaje seda,
Kocka pada, „smem li da ostarim“?
Da li je smrt, romantika il’ beda?
Rajski vrt, mogu ja da pokvarim.
Religija, da li je put do meda,
Ili je zmija, koja život joj ne da.
Da li će shvatiti jednog dana,
Da bi prošetala puteve duge,
Umesto toga ona je izabrala,
Da tiho hoda putevima tuge.
Ajnštajn to je, dok Robin Hud je maska
Znaš ti ko je, on nema jedno lice.
Sad je proš’o, zanimljiva opaska,
Već je otiš’o, sa tim izrazom ubice.
Velik’ strah, zašto toliko kaska,
Jedan krah, još korak do skitnice,
Mesto snova, baš neudobna daska,
Stolica ova, fleševi kao skice.
Verovatno se ne sećate njega,
Uvek će te pamtiti neke druge,
Došlo je doba robova i stega,
Krivi ste što idu, putevima tuge.
Doktor kažu, zanimljivo je biće,
Možda lažu, kada govore sve to,
Reci mi sad, prljav novac sakriće,
Jer svaki gad, taj papir bi ukrao.
Sestra je ta, koja mu služi piće,
I ona sve zna, moć nad tim joj je dao,
Na kartonu, deli smrt k’o pokriće,
Na balkonu, plače što nije pao.
Iz stana sluša dok voz prolazi,
Tek kada bude sleteo sa pruge,
Znaće da novo doba tek dolazi,
Da krenuo je putevima tuge.
Preko puta, postaviše zavese,
Čorba ljuta, priprema se za jelo,
Čak i Fantom, iz Opere vratio se,
Svom lepotom, štit krasio je telo.
Kazanovu, tad hranile su sise,
Evo već zovu, ponašao se smelo
Gde je ponos, dokrajčiti ga, misle,
Smrt je zanos, mrtvilo ga je klelo.
A fantom viče mladim devojkama,
Idite odavde i bežite što pre!
Kazanova je kažnjen, i bez srama,
Jer hodao je putevima tuge.
Shvatate li, da svi državni ljudi,
Plaćenici, postrojavaju sve one,
Što ne vide, i ne razmišljaju k’o oni,
Virus side, prodaju k’o bombone.
U fabrike, gde stojimo kao psi,
Oni stisnuće, zle infarkt mašine,
Stavljene u, srca, da vide ko si,
U lošem snu, deo si te skupine.
Ne dozvoljavaju nam da bežimo,
Jer napravićemo tragove uboge,
Ovako srećni ponosito hodamo,
Svakim danom po putevima tuge.
Dobio sam, tvoje pismo sinoć ja,
Video sam, ali razumeo nisam,
Pitala si, šta se ovde dešava,
Vickasta si, a i ja ludak jesam.
Sve ove ljude, puna mi ih je glava,
Neka bude, rekao sam da ih znam.
Dosta više, tajna sa njima spava,
Neko piše, morah utehu da im dam.
Iskreno, ne želim čitati više,
I nemoj mi slati više pisma, ne!
Dok ne vidim na adresi da piše,
Za te srdačno, sa puteva tuge.
